TEMA BROJA
Mala tela Sunčevog sistema / Krstareći po vasioni
Vrelo kamenje što na zemlju pada
Život postoji u raznim oblicima i svako biće ima svoje mesto na kojem živi. Gde kod pogledamo oko sebe shvatamo da mesto na kojem i mi živimo delimo sa biljkama i životinjama, a naš svakodnevni život i te kako zavisi od njih. Ali kad pogledamo prema nebu, upitamo se : da li možda negde tamo postoji neki drugi oblik života, ili možda i život na Zemlji vodi poreklo iz beskrajnog prostora koji nas okružuje a nazivamo ga svemir, kosmos, vasiona ili univerzum.
Dok naučnici ovaj prostor odavno proučavaju posmatrajući ga kao hijerarhijsku strukturu, za običnog čoveka predstavlja samo mesto po kojem lutaju različita nebeska tela, od kojih neka mogu pasti na našu planetu, neka samo zasvetle na nebu i ugase se. Postoje svedoci o “padanju kamenja sa neba” koja su, u vidu užarenih kugla, preletala nebom nakon čega se začula jaka eksplozija, kao što je slučaj sa dimitrovgradskim, sokobanjskim i nekim drugim meteoritima širom sveta. Dokazi o udarima nebeskih tela su krateri u zemlji i pronađeni meteoriti.
Krateri, tj. udubljenja nastala udarom se razlikuju od vulkanskih kratera po obliku i imaju nižu nadmorsku visinu u odnosu na okolni teren. Na poprečnom preseku imaju oblik posude sa uzdignutim obodom. Veličina i oblik kratera zavise od veličine i sastava nebeskog tela, brzine i ugla udara, prirode podloge (stene) koju udara i dr. Zapaženi su i na drugim planetama kao i na Mesecu. Pored tektonike ploča, udari meteorita utiču na oblikovanje površine Zemlje kao i drugih planetarnih tela u našem Sunčevom sistemu bez obzira da li imaju ili nemaju atmosferski pokrivač.
Šta se događa i šta se događalo kad velika nebeska tela padnu na Zemlju
Formiranje planeta započelo je pre oko četiri i po milijarde godina. Od tada pa do danas bile su izložene udarima kosmičkih tela različitih veličina i sastava. Svakog dana u atmosferi Zemlje izgori stotine hiljada meteora. Kad padnu na Zemlju meteori se zovu meteoriti. To su pretežno vrlo mala tela, veličine kamenčića a mogu biti i do 100 kg težine, pa i više; meteoriti manji od 2 mm klasifikuju se kao mikrometeoriti. Otprilike svakih 100 miliona godina meteoriti veći od 10 km nanosili su štete svetskih razmera koje su obično prouzrokovale masovna izumiranja.
Asteroidi |
Postoje mišljenja da su sve promene na Zemlji izazvane uticajem nebeskih tela kao što su meteori, asteroidi ili komete. Među naučnicima se postavlja pitanje periodičnosti ovih udara kao i kakvi su njihovi efekti na razvoj naše planete i života na njoj. Tako, na primer, naučnici smatraju da se udari većih tela koja mogu da formiraju kratere prečnika od 0,5 km događaju svakih 20.000 godina, a krateri prečnika od 1 km nastaju svakih 50.000 godina. Tela sposobna da proizvedu opasni cunami mogu da udare na Zemlju svakih 100.000 godina.
Analiziraju se i moguće veze meteoritskih udara sa hronostratigrafskim granicama koje su obeležene biološkim izumiranjima i klimatskim promenama. Prema tome, granica paleozoika i mezozoika (pre oko 254 miliona godina) je verovatno u vezi sa ledenom kometom bogatom ugljenikom, veličine 750-1.500 km, starosti oko 253 miliona godina. Apsolutno datiranje uz upotrebu niza radioizotopskih metoda (npr. U-Pb i 40Ar / 39Ar) ukazuje na to da su potvrđena najmanje tri udarna kratera nastala na granici trijasa i jure. Ipak, većina događaja iz prošlosti naše planete još uvek nije dovoljno istražena i u zavisnosti je od ekonomskog interesovanja. Za sada je najbolje proučen događaj na granici mezozoika i kenozoika poznat kao Čiklub krater, jedan od najvećih na svetu (pre oko 66 mil. godina, prečnika 180 km) i povezan je sa velikim izumiranjem dinosaurusa.
Pomisao na nebeska tela kao što su asteroidi, meteori i meteoriti koji mogu pasti na zemlju i izazvati neku katastrofu izazivaju strah kod ljudi koji ih praktično i ne razlikuju. Asteroidi su krupna stenovita tela, zbog malog prečnika zovu se još i male planete ili planetoidi. Kada se odvoje manji komadi asteroida, oni se nazivaju meteoroidima. Odakle potiču meteoriti, dugo je bila misterija; danas znamo da potiču iz asteroidnog pojasa ili pojasa planetoida koji se nalazi između Marsove i Jupiterove putanje. Kada se meteoroid dovoljno približi Zemlji i uđe u atmosferu, isparava i pretvara se u meteor. Zbog svetlosti koja se ukaže na nebu ponekad se nazivaju „zvezde padalice“ iako zapravo ne pripadaju zvezdama.
Ispod glečera Hijavata
Zemlju su izgleda pogađale veće stene iz svemira češće nego što smo ranije mislili. Danas, verovatno oko 500 meteorita dospe na površinu Zemlje svake godine, ali se konstatuje mnogo manji broj jer većina padne u vodu (okeane, mora ili jezera) ili u udaljena područja koja nisu dostupna, pa niko i ne primeti kad padnu. Velika količina padne u vidu fine prašine koja se ne vidi golim okom. Sama prašina predstavlja mešavinu pepela uglavnom na bazi ugljenika odbačenog sa zvezda koje umiru. Prašina upija svetlost i ponovo je emituje na dužim, infracrvenim talasnim dužinama, koje su za nas nevidljive. Kao rezultat toga, prašina se obično videla samo u vidu tamnih mrlja.
Razlika između asteroida i meteora se na neki način svodi na pitanje lokacije, tj. gde se nalaze kada ih posmatramo. Većina asteroida orbitira između Marsa i Jupitera, većina su kameniti, neki su metalni. Uglavnom su bezopasni, ali veći meteori koji eksplodiraju u atmosferi mogu stvoriti udarne talase i stvoriti brojne probleme. Od 1800. godine, meteoriti su prvi put prepoznati kao objekti koji padaju sa neba - do decembra 2014. godine, u Africi je zabeleženo 158 primećenih padanja meteorita. Njihova težina kreće se 1,4 g-175 kg, a preovlađuju primerci 1-10 kg. Procenjuje se da je godine 1908. kameniti meteoroid prečnika manje 100 m ušao u atmosferu iznad Tunguske oblasti u Sibiru. Snaga udarnog talasa je bila izuzetno velika jer je uspeo da sruši drveće na stotine kilometara okolo. U februaru 2013. meteor koji je eksplodirao iznad Čeljabinska (Rusija) je eksplozijom razbio prozore, a bilo je i povređenih.
Nedavno je na severu Grenlanda, ispod leda glečera Hiavata, otkriven veliki krater meteorita prečnika 31km. Obod kratera je svež, a nedostaje led stariji od 12.800 godina, pa se pretpostavlja da je, pored uticaja čoveka, meteorit koji je pao doprineo izumiranju životinja.
Raspored kratera na Zemlji |
Talas visine oko 200 m!
Komete su nastale na periferiji ogromnog oblaka gasa i prašine koji se spojio u naš Sunčev sistem pre više od 4,5 milijardi godina. Kristali leda daleko od Sunca postepeno su se kombinovali sa prašinom formirajući bilione kometa, koje su od tada polako kružile oko Sunca. Tek kada ih gravitacija obližnje zvezde ili neki kosmički događaj pomeri, približavaju se Suncu; tada vidimo “repove “ od gasa i prašine koje ostavljaju svetleći trag. Najpoznatija, kometa Halej, dugačka je do 16 km, ali stvara predivan rep dugačak desetinama miliona kilometara kada bude dovedena između Zemlje i Sunca, svakih 76 godina. Sa Zemlje će se ponovo videti 2061.
Kad su u pitanju meteoriti koji su padali na Zemlju tokom geološke prošlosti, sigurno se može zaključiti da nisu sačuvani ni svi tragovi udara ni meteoriti koji su pali. Objašnjenje je vrlo jednostavno jer su tektonska kretanja “reciklirala” zemljinu koru, ili su prekriveni sedimentima ili lavom. Pre 466 miliona godina došlo je do džinovskog sudara u svemiru. Nešto je pogodilo asteroid i razbilo ga, komadi kamenja su padali na Zemlju kao meteoriti još pre vremena dinosaurusa. Švedski i ruski naučnici proučili su stene sačuvane u Rusiji, a zatim kamenje rastvorili u kiselini tako da su ostali samo mikroskopski kristali hromita. Zaključili su da se meteoriti i mikrometeoriti koji su pali pre pre 466 miliona godina razlikuju od onih koji su pali kasnije.
Krateri u paleozojskim stenama su prilično dobro sačuvani na terenima Skandinavije. Obično su malog prečnika, manji su od 10 km, neki su nastali u bivšem plitkom moru. U jezeru Humeln (Švedska) rupa skoro kružnog oblika, širine 1,2 km predložena je i opisana kao krater. Bušenjem do 164,25 m ispod površine jezera, ustanovljena je smena sedimenata, kao što su kristalaste stene, peščari i glinoviti krečnjaci donjeg i srednjeg kambrijuma i krečnjaci donjeg ordovicijuma. Kambrijumska starost je određena na osnovu acritarchs–a (neproučeni mikroorganizmi, najverovatnije neke vrste algi), a ordovicijumska na osnovu konodonata i hitinozoa.
Udari velikih asteroida su retki, kao i oni u dubokim okeanima. Udar asteroida Eltanin , u Južnom Pacifiku, pre oko 2,51 ± 0,07 miliona godina dogodio se u vreme velikih klimatskih i geoloških promena na granici pliocena i pleistocena i izazvao je veliki cunami. Procenjuje se da je asteroid prečnika 4 km mogao napraviti krater prečnika oko 35 km, i izazvati talas visine oko 200 m.
Pitanje nastanka Zemlje i života na njoj
Priča o nastanku života, evoluciji i uzumiranju na Zemlji je vrlo složena. Nastale su razne teorije među kojima je i Darvinova o “toplom malom jezeru” koje je moglo biti pogodno mesto za početak života. Druga popularna teorija kaže da su hidrotermalni otvori duž grebena srednjeg okeana mogli biti idealno mesto za razvoj početnih oblika života. U novije vreme se sve češće iznose dokazi da je život na Zemlji donet odnekud iz svemira, tokom udara asteroida. Nalazak fragmenata Marčinsonovog meteorita u Viktoriji (Australija) koji sadrži ugljenik i vodu je dokaz postojanja organske materije u Sunčevom sistemu. Proučeni meteorit sa Marsa sadrži azot koji je takođe bitan za razvoj života. Dok nam s jedne strane pristižu informacije o udarima kosmičkih tela na Zemlju koja su povremeno izazivala štete svetskih razmera kao što su izumiranja živog sveta u geološkoj prošlosti, s druge strane saznajemo da su nebeska tela mogla biti nosioci začetka života na našoj planeti.
Proučavanja nekih naučnika ukazivala su da je Zemlja nastala od gasova i čestica koje lete kao prašina u svemiru. Međutim, prema novijim istraživanjima, ovo dugo prihvaćeno mišljenje je prilično korigovano, pa su za formiranje planeta bili potrebni krupniji događaji u svemiru koji se odnose se na formiranje planetoida. Planetoidi su mogli generisati dovoljno unutrašnje toplote da se istope i formiraju metalna jezgra. Vremenom su formirani sve veći planetoidi, sudarali su se i reformisali sve dok jedan od njih nije postao dovoljno velik da preživi i postane planeta. Čestice svemirske prašine mogu pokupiti male čestice koje se javljaju 150 km iznad površine Zemlje, a potom putovati po svemiru i stići do drugih planeta. Isto tako, našu planetu su mogli kolonizovati vanzemaljski mikroorganizmi putujući na talasima svemirske prašine. Vanzemaljske stene u sebi sadrže sastojke života. Među najstarijim organizmima naše planete svrstavaju se bakterije koje su vrlo otporne i mogu da prežive u vrlo nepovoljnim uslovima.
Sokobanjski meteorit |
Meteoriti Srbije i okolnih regiona
Naša planeta je konstantno izložena udarima svemirskih tela. Procenjuje se da je, tokom poslednjih milijardu godina, na površinu planete palo preko 130.000 svemirskih tela dovoljno velikih da naprave krater prečnika bar 1 km. Iako je geološka aktivnost Zemlje izmenila ove kratere do granica neprepoznatljivosti, za sada je najmanje oko 200 kratera zabeleženo i proučeno na planeti i svake godine se otkrivaju novi. Najčešće dobijaju imena prema mestima na koja su padali. Prema njihovom mineraloškom sastavu, dele se na kamene meteorite, gvožđevite meteorite i kameno-gvožđevite meteorite. Kameniti meteoriti uglavnom se sastoje od silikatnih minerala; gvozdeni meteoriti sastoje se od čestica gvožđa i nikla dok kameno-gvožđeviti sadrže približno jednake količine silikatnog i gvožđevitog materijala. Pored sastava, gvožđevite meteorite je lakše prepoznati nego kamenite jer imaju crnu prevlaku koja nastaje kao posledica sagorevanja u atmosferi. Na poprečnom preseku mogu se zapaziti i karakteristična okca.
U Srbiji je za sada poznato samo nekoliko meteorita koji su pali tokom poslednjih 140 godina. Dimitrovgradski meteorit je najveći meteorit koje je pronađen na terenima Srbije, 1948. godine. Ima težinu oko stotinu kilograma. Najstariji pronađeni meteorit u Srbiji je Sokobanjski meteorit, pronađen 1887. godine, kada je lokalno stanovništvo primetilo veliku kuglu koja se uz veliku eksploziju raspala. Pretpostavlja se da je meteor imao oko 80 kg, a u okolini Sokobanje sakupljeni su komadi koji su ukupno imali oko 50 kg. Najveći, težak oko 15 kg, čuva se u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Ostali su poklonjeni različitim muzejima, od Londona i Njujorka do Budimpešte i Zagreba. O padu meteorita kod Aleksinačke banje (Sokobanja) pisao je čuveni naučnik Josif Pančić. On piše da se užarena kugla videla na 60 km od mesta pada, a narod je od "žestoke pucnjave" pomislio da su udarili Turci, mada je bilo i onih koji su se na osnovu predanja setili "vrelog kamenja što na zemlju pada".
Jelički meteorit je pao u oktobru 1889. godine, na planinu Jelicu, kod Čačka. Nakon posete domaćina kod kojih je nebesko kamenje padalo, profesor Velike škole, Jovan Žujović je pronađene komade prikupio i proučio. Žujović je objavio spisak od nekoliko lokaliteta gde su pali meteoriti: Ježevica, Viljuša, Zablaća, Lipnica, Karača, Baluga. Primerci meteorita su predati Velikoj školi. Većinu predstavljaju samostalni meteoriti, ostali su samo njihovi odlomci. Prirodnjački muzej na poklon je dobio primerak težak oko 7 kg.
Detaljni opis događaja koji se odnose na pad Gučkog meteorita 1891. iznosi meštanin Jovan Bogdanović: “Oko pet sahati posle podne kada se smiruje sunce, čuo sam da je puklo nešto iz neba kao grom ili top, i to na severnoj strani, između Požege i Ovčara. Posle sam na toj strani video jedan crn pramen magle, koji je sa hukom i zujanjem išao ispod neba na ovu stranu. To je trajalo skoro jedan četvrt sata, pa je doletelo kod moje kuće u njivu, daleko od mene za 30 m i palo nešto u zemlju. Kad je palo, tako je se potresla i zemlja i ljudi…”
Primerak kamenog meteorita težine 60 kg pronađen je krajem 19. veka na teritoriji Bosne i Hercegovine, u mestu Zavid, kod Zvornika, dok je metalni meteort težine skoro 3 kg pronađen u blizini rudnika azebsta kod Bosanskog Petrovog sela.
Dva metalna komada meteorita, jedan mase oko 40 kg a drugi oko 9 kg pali su u mestu Hrašćina (Hrvatska) 1751. godine. Prema rečima meštana, oko 18 sati na nebu u smeru prema istoku pojavila se vatrena kugla koja se, uz tutnjavu sličnu topovskoj, raspala na dva komada praćena gorućim tragom, a pri padu na zemlju, tutnjava je postala još jača. Delovi meteora težine 203 gr pronađeni su u selu Prečna u blizini Novog mesta, u Sloveniji; eksplodirao je između Hrvatske i Slovenije, na visini od oko 30 km.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|