TEMA BROJA

M. R.

Meteorologija / Tradicija atmosferskih nauka u srpskoj kulturi

Meteorološki stan na Senjaku

Milan Nedeljković

Meteorologija kao nauka u srpskoj kulturi nastaje u prvoj polovini devetnaestog veka, kako je to lepo primetila autorka Zapisa o istoriji srpske meteorologije, „uporedo sa naglim razvojem evropske meteorologije, pokrenuta civilizacijskim poletom u zemlji koja se ponovo rađa“ (Opra 1998:8). Ali istorija naše meteorološke misli seže i dalje, bar do prvih godina tog stoleća kada Atanasije Stojković, profesor Harkovskog univerziteta, objavljuje svoju Fiziku u tri toma (1801-1803), u kojima ima objašnjenja mnogih atmosferskih pojava. Sa dva kasnija naučna rada ta poglavlja čine „solidan kurs opšte meteorologije i fizike oblaka“ (Ćurić 2006:414). U tu tradiciju se ulivaju i opisi vremena i klime na ovim prostorima tokom malog ledenog doba (1350-1850) u zapisima i natpisima po našim starim crkvama. I poslovice o vremenu iz Vukove zbirke.

Najstarije poglavlje srpske meteorologije čini zapravo blago koje je istoričar Ljubomir Stojanović (1860-1929) skupljao pune tri decenije, od kraja XIX veka pa gotovo do kraja života. To blago su činili zapisi i natpisi (oko 11000) na srpskoslovenskom po našim starim crkvama i manastirima, kojima je docnije priključio i zapise iz Biltena Bosanskog muzeja, nekih biblioteka i ličnih zbirki. Objavio ih je u sedam knjiga: šest pod nazivom Stari srpski zapisi i natpisi u izdanju Srpske kraljevske akademije, u ediciji Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, a sedmu pod nazivom Stare hronike i srpski letopisi (Srem. Karlovci 1927).  Klimatolog i meteorolog Pavle Vujević, Milankovićev drug sa studija u Beču i kolega na Fakultetu, ispisao je iz tih knjiga sve zapise o vremenu i klimi za period 1358-1864. i objavio 1931. pod nazivom Istorijski dokumenti o varijacijama klime na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na francuskom jeziku. Sam ih je sa srpskoslovenskog preveo na francuski, a potom sa francuskog na savremeni srpski jezik. Ovi zapisi su objavljeni u knjizi Ljerke Opre Devet hrastova 1998 (s. 188-270) i u udžbeniku M. Ćurića, Istorija meteorologije 2006 (str. 407-414).

Prva merenja i osmatranja

U našem usmenom predanju izvesna znanja o vremenskim prilikama sačuvana su u poslovicama, kakve postoje  i kod drugih naroda. Ali neke su mogle nastati i u našem podneblju, naročito one koje se odnose na vino (Kad je u januaru malo vode, biće mnogo vina; Sušan juli nosi dobro vino; Ako je avgust lep, biće mnogo i dobra vina; Septembarska kiša dobra je za useve i lozu) ili na radove u polju (Ko rano seje, ima vreme pred sobom; ko pozno seje ima vreme za sobom) ili na godišnja doba (Kada je mnogo magle u oktobru biće mnogo snega u zimu; Sv. Đurađ i Marko često se prozle). Uneo ih je Vladimir Jovanović, njih 43, u svoj spis iz meteorologije Nauka o atmosferi i promenama u atmosferi i o njihovom značaju za rastinje, štampan u Glasniku Društva srpske slovesnosti (XVII, 1863, str. 182), koji se u sadržaju naziva Klimatologija. Povodom stogodišnjice Meteorološke opservatorije Jovanovićevo delo je štampano kao posebna knjiga 1987. Profesor Ćurić smatra da je ovo „prvi kompletan udžbenik meteorologije kod nas“ (2006:412). Jovanovićeva Meteorologija ima tri poglavlja: Sastav atmosfere, Promene u atmosferi i Koliko zavisi rastinje od atmosfere i promena u atmosferi.
U drugom delu Načela fizike Vuka Marinkovića, prvog profesora fizike na beogradskom Liceju, koji je od 1857. predavao fizičku geografiju i klimatologiju, jedan deo je posvećen astronomiji, fizičkoj geografiji i meteorologiji. Josif  Pančić ga je smatrao rodonačelnikom prirodnih nauka u Srbiji. Vredi se setiti ovih njegovih reči: „...astronomija je uzletela na krila matematičke analize i sama mnoge godine broji (...) dok fizička geografija i meteorologija leže naprotivu skoro još u kolevci“. Smatrao je da i one „vođene za ruku bistrom primenom i čistom fizikom“ mogu da „lepo rastu i napreduju“. Pančić je, međutim, mislio da meteorologiju ne može „za ruku da vodi ... ko fiziku ne zna i ne razume da nema meteorologije bez merenja vazdušnog pritiska“.
Kada već pominjemo te ranije spise i knjige koje se odnose i na meteorologiju, pomenimo i jednu raspravu o padavinama Eugena E. Jankovića, kandidata medicinskih nauka, štampanu ćirilicom u Lajpcigu 1787. Ovu raspravu je Pavle Vujević kao docent na Beogradskom univerzitetu dobio od Slobodana Jovanovića, sina autora našeg prvog „kompletnog“ udžbenika meteorologije.
Meteorologija u Srba kao nauka rođena je u privatnoj kući Jakova Jakšića, blagajnika kneza Miloša, na Senjaku, koju je on zidao za svog sina jedinca Vladimira, koji je u Hajdelbergu učio ekonomiju i finanasije, a u Berlinu slušao Humboltova predavanja o klimi. Tamo je sreo Vuka Marinkovića, koji je takođe došao u Berlin da sluša predavanja A. Humbolta o klimi, sa uverenjem da ona „određuje čoveka“. Po povratku sa školovanja, Vladimir je na pomenutom imanju, u blizini mlina Pisar Laze, svog teče, sa podrškom Marnkovićevom, osnovao „meteorološki stan“ . Tu je 1. januara 1848, po starom kalendaru, počeo prva u Srbiji svakodnevna  meteorološka merenja i osmatranja atmosferskih pojava, stanja neba i pojava oko Sunca. Vladimir  Jakšića (1824-1899) je najpre merio temperaturu vazduha pomoću „starozdelnog toplopisa“ i beležio vremenske uslove u pogledu kiše, snega i oblačnosti, a od februara 1855. i vlažnost vazduha. Činio je to do svoje smrti, pune 52 godine. Originalne beleške o ovim merenjima i posmatranjima čuvaju se u Meteorološkoj opservatoriji u Beogradu. Uporedo je pratio novu literaturu izdavanu u evropskim centrima iz statistike, meteorologije i ekonomije, oblasti kojima se bavio.
Za meteorologiju Srbije najviše je učinio kao profesor Liceja. Uspostavio je mrežu meteoroloških stanica i napisao propis o ustrojstvu meteorološke mreže (Meteorologijsko zavedenije u Serbiji). Kada je preuzeo statističku službu Srbije, ostao je i dalje veran meteorološkim osmatranjima i merenjima do svoje duboke starosti.

Graditelj prve opservatorije

Ako je V. Jakšić u nas bio začetnik meteorologije, Milan Nedeljković, prvi naš školovani astronom i meteorolog, bio je njen utemeljivač u pravom smislu. Završivši studije astronomije i meteorologije na najprestižnijim francuskim obrazovnim (Sorbona, Kolež de Frans) i naučnim ustanovama (Astronomska škola Pariske opservatorije, Meteorološki institut Francuske i Opservatorija Park Sen-Mori), sa dodatnim znanjima iz matematičkih nauka, fizike, metrologije i precizne mehanike, Nedeljković je imao sve potrebne kvalifikacije da uspešno nastavi rad svog prethodnika. Pogotovo kada je osnovana prva Katedra za astronomiju i meteorologiju na Filozofskom odseku Velike škole januaru 1880. Prema rečima B. Dobrilovića, osnivanje katedre i izbor Milana Nedeljkovića za profesora astronomije i meteorologije 1884. „predstavlja jedan od presudnih momenata u razvoju meteorologije u Srbiji“. Bio je to, kaže Dobrilović u svom radu O razvoju meteorologije u Srbiji (1964), „odraz nesumnjivo izmenjenih i novih shvatanja značaja astronomije i meteorologije u nas“.
Nedeljković je uspostavio meteorološku mrežu u zemlji a 1. jula 1987. osnovao najpre provizornu opservatoriju u privatnoj kući Ernesta Gajzlera na Zapadnom Vračaru (koja i danas postoji) da bi četiri godine kasnije uspeo da podigne stalnu zgradu Astronomsko-meteorološke opservatorije Velike škole, koja je počela s radom 1. maja 1891. Tako je za samo nekoliko godina na Velikoj školi stvorio bazu za dalji razvoj meteorologije u Srbiji i nastavio da utire put „astronomskom radu“ naporima da za to nabavi vrlo skupe instrumente, koji bi služili i za potrebe moderne meteorologije. Nedeljkovićevom zaslugom podignut je i seizmološko zemnomagnetni paviljon, i u Srbiji počela prva geofizička merenja instrumentima (mikroseizmograf sa vertiklanim i horizontalnim klatnom, Lamonovi varijacioni zemnomagnetni instrumenti). Pokrenuo je Anale Opservatorije, a od 1902. godine i Mesečni bilten sa godišnjim pogledom na francuskom jeziku koji je putem razmene stizao u najpoznatije opservatorije i meteorološke ustanove u svetu. Pod upravom M. Nedeljkovića Opservatorija od kraja 1902. izdaje „opštu prognozu vremena“, neku vrstu današnjeg meteorološkog izveštaja. Prognoze su izdavane od 1902. do 1907. i redovno štampane u Srpskim novinama. One su sastavljane na osnovu telegrafskih depeša sa 43 meteorološke stanice u okolnim zmljama i 7 u Srbiji.
Nedeljković je rad u Meteorološkoj opservatoriji organizovao po ugledu na najveću francusku Park Sen Mori, a instrumente kupovao u Parizu i Berlinu. Prihvatao je ono što je bilo najbolje u Evropi. Njegova uputstva za osmatrače nisu bila „kopije uzora niti prevodi tuđih uputstava“. Na Velikoj školi meteorologija se slušala i polagala kao pomoćni predmet, pa je Opservatorija bila mesto gde je njegovo poznavanje dolazilo do izražaja. Posvednevna posmatranja je tako dobro organizovao da ih ni njegov naslednik Pavle Vujević nije menjao. Kada je preuzeo vođenje Opservatorije 1924. nije našao greške u organizaciji merenja. Nedeljkoviću je u radu Opservatorije najveću pomoć, često i materijalnu, pružala njegova supruga Tomanija, koja je neretko i sama vršila osmatranja. Bila je toliko lepa da se i jedan ministar bio u nju zaljubio.
Milan Nedeljković  je 1924. godine penzionisan, a Opservatorija razdvojena na astronomsku i meteorološku. Meteorološka opseravtorija je rukovodila celokupnom mrežom stanica u Srbiji, Vojvodini, Makedoniji, Crnoj Gori i delu Dalmacije. I posle Drugog svetskog rata ona je nastavila da radi kao meteorološka centrala za veći deo tadašnje Jugoslavije, ali ne više kao univerzitetska ustanova.

Naslednik s naučnom reputacijom

Značaj njenog novog upravnika Pavla Vujevića za razvoj meteorologije u Srbiji nije ništa manji od Nedeljkovićevog, a na naučnom polju na kome je on predano radio svakako veći. Već prvi njegovi radovi bivaju citirani u većem broju udžbenika i monografija o mikroklimi, kao što je Temperatura tla u Beogradu (Glas SKA 1909).  U razdoblju 1919-1947. Vujeviće je objavio više od 40 naučnih radova, neki su postali klasični u našoj stručnoj literaturi iz klimatologije i meteorologije: O podneblju Hvara, O geografskoj podeli i režimu kiša u našoj zemlji (rad se danas koristi pri izučavanju pluviometrijskog režima u našoj zemlji), Istorijski dokumenti o promenama klime na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, Vetrovi na Jadranskom moru, Podneblje, O podneblju Skopske kotline. Vujević često koristi termin podneblje, koji je neopravdano iščezao iz lietrature.
Vujevićevi asistenti bili su Milenko Filipović (diplomirani geograf, kasnije etnolog) i Milutin Radošević (fizičar), koji je dve godine specijalizirao meteorologiju na Berlinskom univerzitetu. Posle punih 60 godina, od 1. maja 1887. do 1. oktobra 1947, Meteorološka opservatorija je prestala da bude univerzitetska ustanova i „radionica i laboratorija za meteorologiju“, kako ju je zamislio njen osnivač. Uvođenje meteorološko-klimatološke grupe  nauka na novoosnovanom Prirodno-matematičkom fakultetu bila je zamisao M. Milankovića, koju su u delo sproveli Pavle Vujević i Milutin Radošević. Studenti su na prve dve godine mogli da dobiju zaokruženo zanaje iz matmetike i fizike, kao i studenti fizike, a u druge dve znanja iz meteoroloških i klimatoloških disciplina.
Posebna Katedra za meteorologiju osnovana je 1949, njome je rukovodio Pavle Vujeveć i  bio njen jedini stalni profesor. Svi ostali su predavali u honorarnom statusu: Marko Milosavljević, Ante Obuljan, Milan Kovačević, Milutin Radošević, Marjan Čadež, koji je čitavu deceniju bio upravnik Aerološke opservatorije u SUHMS... Čadež je predavao teorijsku i dinamičku meteorologiju, a 1. juna 1956. izabran je za stalnog vanrednog profesora dinamičke meteorologije. Prvi diplomirani student bio je Borivoje Dobrilović.  U drugoj generaciji upisanih studenata meteorologije našao se Dušan Đurić, sin Ljubomira Đurića, osnivača vojne meteorološke službe u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije profesor na Stejšen koledžu (Teksas, SAD). Fedor Mesinger i Dušan Đurić, ovim redom, prvi su doktori meteoroloških nauka na beogradskom Institutu za meteorologiju.

-Profesor Marjan Čadež je prvi koji se trudio da matemtičkim metodom uradi nešto u meteorologiji u Beogradu, seća se akademik Fedor Mesinger. - No, on je u tome bio samouk, diplomirao je matematiku, imao je mnogo dobrih osobina, neuništivo oduševljenje. Bilo mi je jasno da, ako želim da naučim “zanat” u struci za koju sam otkrio da mi odgovara, a to je kako se matematikom, računom, izmišlja šta će se dogoditi, da to ne mogu postići čitajući neke radove, pa bilo to i najbolji strani radovi. Profesor Čadež je bio širokogurd prema tim našim idejama, i to treba ceniti. Bilo je lepo studirati na katedri za meteorologiju u njegovo vreme, podsticana je i cenjena kreativnost. Omogućavao je nama mlađima da krenemo svojim putem. Tako je Dušana Đurića poslao na Švedski institut za meteorologiju i hidrologiju u Stokholmu koji je vodio Karl Gustav Rosbi (Carl-Gustav Rossby), vodeći svetski meteorolog u to doba. Po povratku napisao je za studente skripta iz Opšte meteorologije i prvih istraživanja u prognoziranju vremena pomoću jednačina hidrodinamike.
Dušan Đuić je vrlo brzo otišao u Ameriku i tamo nastavio univerzitetsku karijeru. Njegovim stopama je uskoro krenuo Fedor Mesinger, postao jedno od vodećih imena u svetu u numeričkoj prognozi vremena, ali nije ostao ni u Americi i u Evropi. Šest puta je odlazio i vraćao se, ostajući veran Institutu i svojoj zemlji. Njegov model za prognozu vremena, nazvan Eta model, i danas se koristi u mnogimsvetskim sentrima.  Na Institutu je unapredio nastavu dinamičke meteorologije, napisavši za to vreme savremni udžbenik, zasnovao kurs iz mikrometeorologije. Prvi je pravi meteorolog u SANU (Milanković i Vujević su više bili klimatolozi, prvi i astronom i stručnjak za nebesku mehaniku). Mesingerov raniji saradnik, nažalost preminuli, Zaviša Janjić, takođe je stekao priznato ime u meteorološkoj nauci, sarađivao u prvo vreme na stvaranju Eta modela. Takođe je bio član SANU. Zapaženu nastavnu i naučnu karijeru na strani (SAD, Italija) napravila je dr Tomislava Vukićević, koja je nedavno, izabrana u zvanje naučnog savetnika Instituta za meteorologiju na kome je završila osnovne studije. Izumela je novu metodu i numeričku tehniku za ocenjivanje tačnosti analize iz budućih merenja (inverziono modelovanje).
Institut za meteorologiju Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sa katedrama  za dinamičku meterologiju i opštu meterologiju, laboratorijama u kojima se odvija eksperimentalna nastava, glavna je obrazovna ustanova u zemlji, u kojoj studenti stiču raznovrsna i najsavremenija znanja iz atmosferskih nauka. O toj raznovrsnosti govore i sami nazivi predmeta i kurseva koje slušaju: opšta meteorologija, dinamička meteorologija, mikrometeorologija, meteorološke informacije, klimatologija, analiza vremena, dinamika oblaka, modeliranje atmosfere, asimilacija podataka, atmosferska turbulencija, prognoza vremena, daljinska merenja, agrometeorologija, vazduhoplovna meteorologija...
Nastavnički kolegijum čine: redovni profesori Lazar Lazić i Ivana Tošić (šef katedre), vanredni profesori: Dejan Janc, Vladan Vučković, Dragana Vujović, Vladimir Đurđević, docenti Katarina Veljović, Nemanja Kovačević, Suzana Knežević, istraživač Sonja Rendulić.

M. R.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"