OTKRIćA

Vladimir Jelenković

Tajne Teslinih bolesti

Pogled u nevidljivi svet genija

Prof. dr Igor Rudan prvi je naučnik koji je proučio i,na osnovu najnovijih saznanja savremene medicine i neuro nauka, objasnio zagonetne simptome i zdravstvene probleme koje je Nikola Tesla još pre jednog veka vrlo temeljno opisao u svojoj autobiografiji „Moji izumi“

Nikola Tesla u vreme objavljivanja njegove autobiografije

Tokom 1919. godine, u tada veoma popularnom časopisu „Elektrikal eksperimenter“, Nikola Tesla je u šest nastavaka prvi put objavio svoju autobiografiju pod nazivom „Moji izumi“. Kasnije objavljena kao knjiga, na velikom broju svetskih jezika, ova autobiografija postala je izvor dragocenih saznanja o Teslinoj porodici, njegovom detinjstvu, odrastanju, školovanju, o prvim pronalazačkim uspesima kao i neobičnim detaljima o otkriću obrtnog magnetnog polja u Budimpešti i fantastičnim vizijama budućnosti daljinskog upravljanja i svetskog globalnog sistema telekomunikacija. Bez Teslinih živih sećanja i opisa najbitnijih detalja iz njegovog genijalnog pronalazačkog opusa, nikada ne bismo saznali brojne i dragocene detalje iz njegovog života i naučnih i istraživačkih ostvarenja koja su ga uvrstila među najveće umove u čitavoj istoriji čovečanstva. Međutim, ono što je do danas ostalo zagonentno, a čemu je Tesla u „Mojim izumima“ posvetio dosta prostora i vrlo precizne opise, jesu različiti simptomi i zdravstveni problemi koji su ga mučili praktično čitavog života. Do nedavno, uglavnom se znalo za njegove fobije i opsesivno-kompulsivni poremećaj, ali mnogi drugi, vrlo ozbiljni simptomi koje Tesla opisuje u svojim autobiografskim sećanjima, nikada nisu razjašnjeni. Prof. dr Igor Rudan, hrvatsko-britanski naučnik svetskog glasa, kako sam kaže, slučajno došavši do engleskog izdanja „Mojih izuma“, postao je posebno zaintrigiran Teslinim izuzetno preciznim i slikovitim opisima svih neobičnih tegoba koje su ga mučile, a vrlo često i plašile svojom jedinstvenošću i nemogućnošću tadašnje medicine da ih objasni i eventualno izleči. Dr Rudan je odlučio da prouči i objasni sve te sindrome i ovo su njegove naučne analize, utemeljene na najnovijim saznanjima u savremenoj medicini i neuro naukama zahvaljujući kojima, prvi put posle 100 godina od prvog objavljivanja „Mojih izuma“, saznajemo sve o bolestima koje je Tesla imao i zahvaljujući kojima možemo bolje da razumemo različite Tesline osobine i neka nesvakidašnja reagovanja.

Genijalnost kao posledica sindroma savanta

„Danas, dakle 100 godina posle objavljivanja Tesline autobiografije“, kaže dr Rudan, „možemo daleko bolje da razumemo ono što je možda i sam Tesla ovde uspeo da shvati. Danas znamo da je leva hemisfera mozga  više specijalizovana za logiku, analitiku, matematičko promišljanje, i ona na neki način drži desnu polovinu pod kontrolom. Sa druge strane, desna polovina je više odgovorna za kreativnost i umetnost. Poznato je, recimo, da povrede leve moždane hemisfere u saobraćajnim nesrećama, ranjavanja u ratu, posle moždanih udara ili razvojem demencije, mogu na neki način da oslobode desni deo mozga te racionalne logičke kontrole koju leva polutka nameće. Tada ljudi sa oštećenjem leve strane mozga mogu postati opsesivno kreativni na način na kakav to nisu nikada bili u životu. Mogu da počnu stalno i izuzetno lepo da crtaju, slikaju, da iskazuju daleko bolje snalaženje u prostoru nego ranije. Mogu da mentalno upravljaju kompleksnim trodimenzionalnim objektima i da pokazuju neverovatnu muzičku memoriju, a odjednom čak i neverovatan sluh. Mogu steći i neke druge nadljudske osobine, da zapamte i potom nacrtaju detalje čitavih gradova ili naselja kojima su prošetali ili čak nadleteli helikopterom“.

U ovom poslednjem primeru, dr Rudan asocira na slučaj jedne od najpoznatijih osoba sa ovim posebnim osobinama, Stivena Viltšira, koji je rođen 1974. godine. Prvi put je privukao pažnju javnosti kao dvanaestogodišnjak kada je, u jednoj emisiji, po sećanju nacrtao potpuno preciznu skicu autobuske stanice. Tom prilikom nacrtao je zgradu tačno onako kako je izgledala, a na časovniku je bilo 11:20, upravo vreme kada je, nekoliko sati ranije, prvi put video to mesto. Stiven ima autizam i neverovatno pamćenje kao i sposobnost crtanja, a najviše pamti i crta zgrade. Njegove sposobnosti prikazane su u jednoj emisiji 2001. godine tako što je, nakon vožnje helikopterom iznad Londona, nacrtao prostor od četiri kvadratne milje. Detaljno je nacrtao 12 znamenitosti i 200 drugih zgrada.
„Nekada“, objašnjava dalje dr Rudan, „ti ljudi mogu da steknu i takve sposobnosti da, recimo, u deliću sekunde mogu da povežu dan u nedelji sa određenim kalendarskim datumom i to u čitavom veku, a nekada i u celom milenijumu. Postaju svojevrsni ’ljudi-kalendari’. U takvim situacijama, u kojima leva moždana polutka izgubi kontrolu nad desnom, može se razviti percepcijski fenomen, takozvana sinestezija. Reč je o pojavi u kojoj stimulacija jednog senzornog puta dovodi do automatskog iskustva koje nije moguće voljno kontrolisati u nekom drugom senzornom putu. Na primer, ljudi mogu da vide brojeve 0, 7 ili 9, ali svaki u nekoj drugoj boji, a mesece u godini kao više ili manje udaljene u prostoru. Mogu da čuju neku reč i odmah pred sobom vide neku sliku. Onaj ko je video ovakve ljude, sa neverovatnim, naizgled nadljudskim osobinama, nastalim oslobađanjem desne hemisfere od kontrole leve, mora da se zapita: kako je moguće da to oni rade, a mi to ne možemo? Kad se povremeno pojave geniji kao što su Nikola Tesla, Leonardo da Vinči ili Majkl Faradej, zapitamo se: kako oni sve to mogu da vide, kako im je sve jasno i to stotinu godina pre nego što ćemo mi to moći da razumemo? Postoji jedan posebno zanimljiv mehanizam takvih sposobnosti, takozvani sindrom savanta. Na francuskom ili engleskom jeziku, značenje reči savant moglo bi se prevesti kao stručnjak, specijalista, naučnik, ekspert, autoritet. Smatra se“, objašnjava dalje dr Rudan, „da je određeni deo pojave autizma kod dece uzrokovan sličnim mehanizmom, dakle gubitkom kontrole leve strane mozga nad desnom, u nekim slučajevima zbog nekih genetskih mutacija ili manjih ozleda mozga tokom trudnoće zbog kojih se desna strana mozga otme kontroli leve strane i tako razviju naizgled nadljudske sposobnosti. Danas se smatra da svako treće do deseto dete sa određenim oblikom autizma ima i pridruženi sindrom savanta, odnosno ima neke posebne sposobnosti, i da je učestalost ovakvih slučajeva jedan na milion.
Savanti, o kojima govori dr Rudan, predstavljaju ljude koji imaju različite vrste psihičkih ili fizičkih invaliditeta a poseduju neverovatne talente. Sindrom savanta može biti urođen ili stečen, kao posledica neke povrede ili bolesti. Savanti nemaju sposobnost apstraktnog mišljenja, ali njihov mozak je u nekim drugim radnjama daleko ispred mozga prosečnog čoveka. Zanimljivo je da savanti, kako to objašnjava i sam dr Rudan, mogu da odrede kog dana u nedelji će biti bilo koji datum iz prošlosti ili čak budućnosti, ali najčešće ne umeju da računaju, a umetnički savanti svoja dela najčešće stvaraju bez mašte i kreativnosti, kopirajući ono što su videli i čuli do najmanjeg detalja.

Nasledni faktori u Teslinom najbližem porodičnom okruženju

Tesline moći vizuelizacije kompleksnih trodimenzionalnih predmeta

Tesla u svojoj autobiografiji otkriva probleme koji su ga mučili tokom života, a niko nije umeo da mu ih objasni iako je od lekara i psihologa tog vremena tražio da mu te simptome istraže i objasne. „Kao dečak patio sam od jednog mučnog stanja“, piše Tesla, „u koje sam zapadao kada bi mi se pred očima pojavili prizori, često praćeni sevanjem svetlosti, od čega bi mi se predmeti u stvarnosti zamutili a misli i postupci poremetili. Bili su to prizori stvari i događaja koje sam, prethodno, zaista video - ne onih koje sam zamišljao u mašti. Kada bih čuo neku reč, slika predmeta koju ta reč označava živo bi mi se pojavila pred očima, a ponekad nisam uopšte mogao da odredim da li je to što vidim opipljivo ili ne. Zbog ovoga sam se osećao veoma nelagodno i zabrinuto. Nijedan od studenata psihologije ili fiziologije, koje sam konsultovao, nije mogao da dâ nikakvo zadovoljavajuće objašnjenje ovih pojava. One su, izgleda, bile jedinstvene, iako sam ja verovatno imao tu predispoziciju, pošto znam da je i moj brat patio od slične tegobe. Prema teoriji do koje sam došao, radilo se o slikama koje su nastajale iz refleksije moždanih aktivnosti na mrežnjaču, izazvane snažnim nadražajem. To sasvim sigurno nisu bile halucinacije koje izaziva bolest ili napaćeni um, jer sam u svakom drugom pogledu bio normalan i pribran. Da dam neku predstavu o toj svojoj nevolji, recimo da sam prisustvovao nekoj sahrani ili nekom takvom prizoru koji čoveka potpuno potrese.

Tada bi mi se, u tišini noći, pred očima neizbežno pojavila živa slika prizora i tu bi ostala uprkos svim naporima da je uklonim. Ponekad bi čak ostajala ukočena u prostoru, iako bih ruku proturio pravo kroz nju. Ako je moje objašnjenje tačno, trebalo bi da bude moguće na ekran projektovati sliku bilo kojeg predmeta koji čovek zamisli i učiniti ga vidljivim. Takav napredak izazvao bi revoluciju u svim ljudskim odnosima. Ubeđen sam da ovo čudo može biti ostvareno i da će u budućnosti to i biti učinjeno; moram da dodam da sam mnogo razmišljanja posvetio rešenju ovog problema. Da bih se oslobodio tih prizora koji su me mučili, trudio sam se da se usredsredim na nešto drugo što sam video i to bi mi, često, donosilo privremeno olakšanje; ali da bih do njega došao, morao sam stalno da prizivam nove prizore. Uskoro sam otkrio da sam iscrpeo sve prizore nad kojima sam imao moć; moja ’traka’ je izgleda bila iscurela jer sam malo sveta do tada video - samo predmete u svom domu i u neposrednom okruženju. Kako bih krenuo da ponavljam ove mentalne radnje drugi ili treći put, ne bih li odagnao prizore ispred očiju, ovaj lek je postepeno slabio. Tada sam, instinktivno, počeo da odlazim na izlete van granica malog sveta koji sam poznavao i tamo sam video nove prizore. Oni su u početku bili vrlo zamagljeni i nejasni i iščezli bi čim bih pokušao da se usredsredim na njih, ali vremenom sam uspevao da ih zadržim; postajali su sve izraženiji i jasniji i konačno su poprimili opipljivost sveta zbilje. Uskoro sam otkrio da mi je bilo najlakše kada sam viziju sve više istraživao, crpeći nove utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem - naravno, u mislima.

„Tesla nije mogao znati šta je u pitanju“, zaključuje dr Rudan, „ali on ovde savršeno opisuje sinestetički problem, koji je opisan kod sindroma savanta, dakle kod težih oblika autizma sa nekim neverovatnim sposobnostima, ali i kod Aspergerovog sindroma, blažeg oblika autizma. Sve ovo je konzistentno sa naslednim faktorima koji utiču na pojavu oba sindroma ali i sa učestalošću kod muške populacije, što danas znamo.“

Šta se desilo kao posledica ovih neželjenih problema koje je Tesla imao? Kada je imao 17 godina i počeo da se bavi pronalazaštvom, Tesla otkriva da mu usavršavanje ove tehnike donosi neobičnu prednost. Evo šta piše o tome: „Na svoju radost, video sam da sa najvećom lakoćom mogu da vizuelizujem stvari. Nisu mi bile potrebne nikakve makete, crteži ili eksperimenti. Mogao sam sve da ih sagledam u svojim mislima. Tako sam nesvesno bio naveden da razvijem nešto što smatram novim metodom materijalizacije pronalazačkih zamisli i ideja, koji je suprotan onom čisto eksperimentalnom i, po mom mišljenju, neuporedivo brži i efikasniji. Kada čovek konstruiše neki uređaj da bi sproveo u delo neku sirovu ideju, istog trenutka se neizbežno nađe zaokupljen detaljima i nedostacima svog aparata. Nastavljajući da radi na poboljšanjima i rekonstrukciji, snaga koncentracije mu slabi i on gubi iz vida onaj veliki princip koji leži u osnovi njegove ideje. Do rezultata se može stići, ali uvek uz žrtvu kvaliteta.“

„Moj metod je drukčiji“, ističe Tesla. „Ja ne žurim sa konkretnim poslom. Kada dobijem ideju, odmah počnem da je razrađujem u svojoj mašti. U glavi menjam konstrukciju, pravim poboljšanja i upravljam uređajem. Apsolutno mi je nebitno da li mi turbina radi u mislima ili je ispitujem u radionici. Čak primetim i da li se pomerila iz ravnoteže. Nema baš nikakve razlike, rezultati su isti. Na ovaj način mogu brzo da razradim i usavršim zamisao, a da pri tom ništa ne dodirnem. Kada odmaknem toliko daleko da u izum unesem svako poboljšanje koje mi padne na pamet i ne vidim mu nikakve mane, ja tom finalnom proizvodu svoga uma dam telesni oblik. Moj uređaj funkcioniše kao što sam i zamislio, a eksperiment ispadne tačno onako kako sam planirao. Za poslednjih dvadeset godina nije bilo nijednog izuzetka. A zašto bi i bilo drugačije? Inženjerstvo, električno isto kao i mašinsko, po svojim rezultatima je konkretno. Skoro da nema predmeta koji ne može biti matematički obrađen, niti dejstva koje ne može biti proračunato ili rezultata koji ne mogu prethodno biti utvrđeni na osnovu raspoloživih teoretskih i praktičnih podataka. Tvrdim da pretvaranje sirove ideje u delo na način kako se to generalno radi, nije ništa drugo do traćenje energije, novca i vremena.“

„Ono mučno stanje od kojeg sam patio još od rane mladosti“, zaključuje Tesla,„donelo mi je, međutim, još jednu nagradu. Neprekidnim umnim naprezanjem razvio sam moći zapažanja, što mi je omogućilo da otkrijem jednu istinu od velikog značaja. Primetio sam da sam, pre nego što bi mi se prizori pojavili pred očima, te prizore uvek prvo stvarno video pod čudnim i uglavnom posebnim okolnostima i svaki put sam osećao potrebu da utvrdim odakle potiče ona prvobitna pobuda. Posle nekog vremena ovaj napor mi je postao skoro automatski i počeo sam sa velikom lakoćom da povezujem uzrok i posledicu.“

Dr Rudan u svemu ovome vidi fascinantne detalje. Smatra da je Tesla ovde objasnio fenomene koji su počeli da se izučavaju tek nekoliko decenija kasnije.„Tesla je iskusio obeležja jednog dela spektra autističnih poremećaja, odnosno sinestetičke fenomene. Reč koju bi čuo pretvorila bi se u nevoljno predočenu sliku u njegovom vidnom polju, izvučenu iz njegovog pamćenja. A onda bi on tu nevoljnu sliku metodama umirivanja pretvorio u njemu prihvatljivu sliku koju bi sam zamislio i učinio stvarnom. Znači da je Tesla razvio drugi dobro opisani fenomen u autističnom spektru koji ljudi imaju“, zaključuje Dr Rudan, „a to je da može mentalno da manipuliše komplikovanim trodimenzionalnim predmetima. Kad je odlučio da se posveti pronalazaštvu, shvatio je da je to izuzetno moćna veština koja će mu čitavog života obezbeđivati nedostižnu prednost u odnosu na druge eksperimentatore koji su svoje uređaje gradili fizički, u fazama, metodom pokušaja i grešaka, često uz ozlede, stradanja, kao i uz veliku materijalnu i finansijsku štetu.“
Kako bi naglasio kolika je to prednost bila razviti ovakve sposobnosti početkom XX veka, dr Rudan navodi primer istraživanja na kojima radi tim Ilona Maska, osnivača američke kompanije „Tesla motors“, koja je pre svega poznata po proizvodni električnog automobila „tesla“, ali i po brojnim futurističkim projektima koji se realizuju u njegovoj drugoj kompaniji „SpejsX“.

Ova kompanija objavila je, pre nekoliko godina, jednu video prezentaciju u kojoj je prikazan njihov ključni softver za dizajniranje raketa i raznih uređaja. Taj program može na ekranu da prikaže najkomplikovanije delove rakete u tri dimenzije, može da ih okreće, umanjuje, uvećava, da im dodaje ili zamenjuje delove, dakle slično onome što koristi već davno poznati program AutoCAD za arhitekte i projektante. Kada je sve gotovo, konačni oblik se može odštampati na 3D štampaču. Ilon Mask na kraju ove prezentacije zaključuje da je ovaj program, u kombinaciji sa moćnim računarima na kojima radi, napravio pravu revoluciju u proizvodnom dizajnu 21. veka. Ono što je facinantno jeste činjenica da se jedan od najbogatijih i najuspešnijih investitora u nove tehnologije današnjice hvali nečim što je Tesla imao u glavi više od 100 godina ranije.

Kratkotrajna svetlucanja i bljeskovi u vidnom polju

Osim prethodnih simptoma, koji su mučili Teslu, sinestetički problemi i mogućnost rotacije u mozgu trodimenzionalnih predmeta, dr Rudan navodi i treći simptom, a to su bili neobični bljeskovi svetla koje je viđao a koje je nazivao najčudnijim i najteže objašnjivim ličnim iskustvom. Zapisao je kako, za razliku od projektovanih slika, tim bljeskovima nikada nije uspeo da ovlada. Pojavljivali su se kada bi se našao u nekoj opasnoj ili neprijatnoj situaciji ili kada je bio izuzetno uzbuđen.U najgoroj varijanti video bi svetlosni zrak koji se pretvara u goruće, plamene jezike. Intenzitet tih plamenih jezika se vremenom pojačavao, a svoj maksimum dostigao je kada je Tesla napunio 25 godina. Međutim, čak i u ranim šezdesetim godinama života, kada je pisao svoju autobiografiju, Tesla je navodio kako mu se ti plameni bljeskovi i dalje pojavljuju u vidnom polju, obično kada mu sine neka nova uzbudljiva ideja, ali da su daleko manjeg intenziteta nego što se to dešavalo ranije.
Proučavajući medicinsku literaturu u kojoj se navode pojave svetlucanja i bljeskova u vidnom polju, dr Rudan odbacuje sve one bolesti koje su karakteristične za daleko stariju populaciju ili su posledica disfunkcija koje Tesla nije mogao imati sa 25 godina. Zaključuje da je najozbiljniji kandidat za ove Tesline probleme retinalna odnosno okularna migrena. „Reč je o kratkotrajnim napadima bljeskova ili čak slepila“, navodi dr Rudan, „što može biti zastrašujuće za osobu kojoj se to dešava. Na sreću, ovi napadi su bezopasni i vid se ponovo vraća. Reč je o migreni bez glavobolje, a uzrok tih bljeskova je skupljanje malih krvih sudova, odmah iza oka ili u mrežnjači koje na tom mestu prokrvljuju očni živac. Tesla je opisivao da mu se ti bljeskovi javljaju kada bi osetio neko uzbuđenje bilo zbog opasnosti ili neke nove ideje. Tada mu se u krvi najverovatnije povećavala koncentracija adrenalina, što bi dovodilo do kontrakcije i sužavanja krvnih sudova, posebno perifernih.

Pojačavanje dejstva adrenalina na krvne sudove je nešto što se očekuje sve do završetka rasta i razvoja. Tesli se to dejstvo pojačavalo do 25. godine; kasnije, sa starenjem, lučenje tog hormona opada i to je sve konzistentno sa svim onim što je Tesla vrlo precizno zapisao za nas u budućnosti kako bismo mogli to da pročitamo i razumemo sa čim se sve nosio. Tesla za adrenalin nije mogao znati iako je otkriven dvadesetak godina ranije, ali podaci o njemu nisu bili javno dostupni i medicinski definisani. Očne manifestacije migrene pominju se i analiziraju tek posle Drugog svetskog rata, dakle posle Tesline smrti, a sam pojam retinalne migrene kao posebnog fenomena pominje se u medicinskoj literaturi tek od 1970. godine. Znači, Tesla je umro ne saznavši za ovaj sindrom koji ga je celog života mučio i plašio“, zaključuje dr Rudan.

Tesline fobije i opsesivno-kompulsivne radnje

Posle svega, dr Rudan navodi da je Tesla imao i četvrti simptom koji je sam detaljno opisao. Ovaj simptom je daleko češći među ljudima. To su specifične fobije i opsesivno-kompulsivne radnje. Tesla je zapisao kako je neke od njih mogao da razume i poveže sa prethodnim iskustvima ali druge nije. Recimo, pokazivao je isuzetnu odbojnost ka ženskim naušnicama, a posebno ukoliko su bile biserne jer biser uopše nije mogao da podnese. Broševi i narukvice su mu bili lepi, a nije mu smetao ni sjaj kristala. Razmišljao je zašto mu nešto smeta, a nešto ne. Bilo mu je bitno da takvi predmeti imaju oštre ivice i ravne površine i kao takvi su mu, za razliku od bisera, bili podnošljivi.
Tesla je takođe tvrdio da nikome ne bi mogao da dotakne kosu osim ukoliko bi neko u njega uperio revolver. Užasavao se breskvi i kamfora i naglašavao da je od toga mogao da se oseća uznemireno ili da čak dobije groznicu. Te su ga averzije pratile i u starosti. Kada bi u posudu sa tečnošću bacio četvrtaste komadiće hartije, uvek bi osetio čudan i odvratan ukus u ustima. Uvek je brojao korake dok je šetao, a nije propuštao priliku da izračuna zapreminu sadržaja  tanjira iz kojih je jeo supu ili šoljica za kafu, pa čak i komada hrane. Svi ovi postupci i operacije koje je ponavljao morali su biti deljivi sa brojem 3. Ako nešto nije bilo deljivo ovim brojem, vraćao se na početak i ponavljao određenu radnju povezanu sa brojkama, sve dok ne bi došao do željenog rezultata, makar to trajalo satima.
„Sve ove Tesline prisilne radnje savršeno se uklapaju u teoriju Aspergerovog sindroma“, tvrdi dr Rudan. Navodeći i činjenicu da ove osobe ne razumeju sarkazam, dr Rudan se osvrće i na čuveni događaj za koji se tvrdi da se desio dok je Tesla, po svom dolasku u Ameriku 1884. godine, radio u Edisonovoj kompaniji. U početku, Teslin angažman je podrazumevao jednostavne poslove. Ubrzo je napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Kada je Tesla predložio neka nova rešenja, Edison mu je ponudio nagradu od pedeset hiljada dolara ukoliko uspešno usavrši rad generatora jednosmerne struje koje je proizvodila njegova kompanija. Sledećih meseci, Tesla danonoćno radi na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji obezbeđuje nekoliko patenata koji će joj doneti neverovatan profit. Kada je, po završenom poslu upitao Edisona o obećanoj nagradi, Edison mu je odgovorio: „Tesla, vi ne razumete američki smisao za humor“, i tako pogazio svoje obećanje. Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10 dolara nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 100 godina da zaradi novac koji mu je prvobitno obećan. Tesla je momentalno dao otkaz i ubrzo osnovao svoju prvu kompaniju u Americi. Ovaj legendarni sukob Tesle i Edisona, za dr Rudana predstavlja još jedan dokaz postojanja Aspergerovog sindroma kod Tesle i činjenice da upravo u nerazumevanju šale i sarkazma leži ključ ovog istorijskog sukoba dvojice pronalazača, a kasnije i velikih rivala.
Sve osobe sa Aspergerovim sindromom, tvrdi dalje dr Rudan, imaju jednu veoma izraženu crtu - a to je težnja opštem dobru i rešavanju problema ljudi. Ukoliko se istraže biografije modernih heroja našeg doba kao što su Stiv Džobs, Bil Gejts, Mark Cukerberg ili Ilon Mask, može se pretpostaviti da bi svi oni mogli da imaju blagi oblik Aspergerovog sindroma. U toj sklonosti rešavaju problema kao i u težnji ka stalnom napretku, Tesla je bio izraziti primer takve osobe, gotovo opsednut radom za opšte dobro i napredak čitavog čovečanstva.

Senzorna preosetljivost

Tesla u svojoj autobiografiji „Moji izumi“ piše da neke stvari koje je doživeo nadilaze granice verovatnog. Navodi da je u detinjstvu uvek imao bolji vid i sluh od ostale dece i da je uvek video jasne objekte u daljini, koje ostali nisu mogli da vide. Nekoliko puta uspeo je da spasi svoje susede jer je, dok su oni spavali, čuo pucketanje vatre i podigao uzbunu. Tesla takođe navodi kako je, mnogo kasnije, kada je imao 43 godine, prilikom gotovo osmomesečnog boravka u laboratoriji u Kolorado Springsu, mogao da čuje grmljavinu na udaljenosti od 900 kilometara, a njegovi asistenti samo na 250. Međutim, Tesla kaže da to nije ništa u odnosu na ono što je doživeo u Budimpešti 1882. godine, gde će te godine ostvariti svoje životno otkriće obrtnog magnetnog polja. Tamo je doživeo potpuni slom, kada je mogao da čuje kucanje ručnog sata udaljenog tri sobe od njega. Muva koja bi sletela na sto izazivala je tup udarac u njegovom uhu. Kočija, koja bi prolazila tri ulice dalje, protresla bi mu čitavo telo. Pisak lokomotive udaljene nekoliko kilometara izazvao bi vibracije celog tela dok bi sedeo na stolici. Svoj krevet morao je da postavi na gumene jastuke kako bi mogao da spava jer je pod kojim bi neko hodao stalno podrhtavao. Ta buka, bilo da je dolazila izdaleka ili iz njegove blizine, udruživala se sa izgovorenim rečima tako da ga je plašila jer nije uspevao da odredi njen izvor. Kad bi prolazio ispod mosta, osećao je ogroman pritisak u glavi. U mraku se osećao kao slepi miš jer je mogao da oseti prisustvo predmeta ispred sebe na udaljenosti od 4 metra, nekim čudnim osećajem na svom čelu. Puls mu je varirao od vrlo sporog do 260 otkucaja u minutu i bio je praćen podrhtavanjem čitavog tela. Lekar ga je lečio bromidom i kalijumom, ali je njegovu bolest označio kao jedinstvenu i neizlečivu. Tesla je zapisao kako večno žali što tada nije bio u rukama naučnika koji bi mogli da istraže šta mu se dešava. Iz svega ga je izvukla volja za životom iako nije očekivao da će se iz svega izvući.
„Sa stanovišta savremene nauke“, objašnjava dr Rudan, „to je takozvano senzorno preopterećenje (engl. sensory overload). “Senzorno preopterećenje se dešava kada neka osoba dobija više unosa sa svojih pet čula nego što njen mozak može da reši i obradi. Višestruki razgovori koji se odvijaju u jednoj sobi, bljeskajuće svetla iznad glave ili glasna zabava mogu stvoriti simptome senzornog preopterećenja. Svako može da doživi senzorno preopterećenje, a okidači kod različitih ljudi su različiti. Senzorno preopterećenje povezano je sa nekoliko drugih zdravstvenih stanja, uključujući autizam, poremećaj senzorne obrade, posttraumatski stresni poremećaj,fibromijalgiju i multiplu sklerozu. „Reč je o takođe dobro opisanom fenomenu“, zaključuje dr Rudan priču i o ovom Teslin simptomu koji ga je pratio tokom života, „karakterističnom za autistični spektar, gde dolazi do preopterećenja senzorskih inputa, odnosno preopterećenja čula.“

Vladimir Jelenković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"