IŠČEZLE VRSTE
O. K.
Pleziosaurus
Lažna Nesi
Početkom dvadesetih godina 19. veka, kostur
ovog gmizavca otkrila je Engleskinja
Meri Ening, lovac na fosile i paleontolog
amater. Do otkrića je došlo u sloju sedimentnih
stena koji se zove Lias i koji je karakterističan
za velika prostranstva u zapadnoj Evropi,
prevashodno u Britaniji, Nemačkoj i zemljama Beneluksa.
Rod su, nedugo potom, imenovali engleski geolozi
Konibir i De La Beš. Nazivom koji su odredili želeli
su da istaknu razliku između pleziosaurusa i ihtiosaurusa,
koji je takođe bio morski gmizavac a čiji je kostur
otkriven nešto ranije, u istom sloju stena.
Niz nalaza sa jugozapada Engleske podstakao je
Konibira i De la Beša da rod nazovu grčkim rečima plesios
i sauros, što znači: blizu i gušter. Poenta je u znatno
većoj sličnosti pleziosaurusa sa drugim gmizavcima,
ne samo sa ihtiosaurusom. Živeli su u ranoj fazi geološkog
perioda Jura, u razdoblju koje obuhvata vreme
između 201 i 145 miliona godina p.n.e.
Pleziosaurusovo čulo sluha bilo je vrlo razvijeno
i slično kao kod delfina ili kita. Glava ove životinje je
bila mala a lobanja uska i trouglasta. Imala je igličaste
zube jednostavne građe koji su bili blago nagnuti i zaobljeni.
Više od 20 zuba je bilo i u gornjoj i u donjoj vilici.
Nozdrve su bile bliže očima nego vrhu njuške. Očne
duplje su bile približno kružnog oblika.
Oči su im se nalazile na obe strane glave. Gledali su
nagore, što je omogućavalo iznenadne napade na potencijalne
žrtve iznad njih. Pleziosaurus je bio dugačak
oko 3, 5 m, težina mu je bila oko 450 kg. Uprkos tolikoj
masi uspevao je da se kreće brže od 16 km/h. Uspravljao
se do visine od 1 m.
Vrat mu je bio tanak i prilično dugačak. Dužina vrata
je omogućavala da iznenada napadne žrtve iz daljine.
Nasuprot tome, rep je bio dosta kratak. Između repa
i vrata je bio široki trup sa četiri peraja koja su podsećala
na vesla. Pleziosaurus je imao glatku kožu, zahvaljujući
kojoj su se lakše kretao kroz vodu. Hranio se danas izumrlim
mekušcima čiji su nazivi belenmiti i amoniti. Uz
to, jeo je ribe koje su, u vreme kada je ova vrsta živela, bile
dostupne. Oblik vilice i oštrina zuba su olakšavali da
se dočepa sitnih životinja u vodi, kojima je bilo gotovo
nemoguće da pobegnu.
Mozak ove životinje je bio prilično mali u srazmeri
sa veličinom tela i u poređenju sa drugim bićima iz
vremena Jure. Nerođena mladunčad su dostizala tre
ćinu veličine odrasle ženke. Zna se da su rađali jednog
mladunca, ali detalji dolaska potomstva na svet nisu
poznati. Ostaje nepoznato i da li su polagali jaja na kopnu
ili se sve oko porođaja odvijalo u vodi.
Neretko su gutali kamenčiće da bi olakšali mišićima
želucu da vare veći plen. Zna se da pleziosaurus nije
bio građe koja omogućava brzo plivanje poput nekih
drugih morskih gmizavaca iz tog doba.
Ima zoologa koji veruju da se ova životinja pona
šala slično fokama, tj. da je retko izlazila iz vode na kopno.
Protivnici ove teze smatraju da, zbog telesnog odlika
i veličine, pleziosaurus nije mogao da boravi dugo
na kopnu i da su kretanje po zemlji i povratak u vodu
bili teško ostvarivi i rizični.
Život pleziosaurusa uglavnom se odvijao u plitkim
vodama, blizu obale. Oko ovog stvorenja nastalo je više
mitova od kojih je najčuveniji onaj koji ga vezuje za čudovište
iz Loh Nesa, u Škotskoj, poznato po imenu Nesi. Po
četkom tridesetih godina prošlog veka uočena je sličnost
između izumrlog morskog gmizavca i mitskog stvorenja.
Navodno bi, po ovoj teoriji, hladna voda iz škotskog jezera
odgovarala pleziosaurusu. To jezero je, međutim, dobilo
današnji oblik milionima godina posle nestale vrste gmizavca
a prošlo je i dvadeset hiljada godina kada je bilo potpuno
smrznuto. Pored toga, naučna analiza kostiju vrata
opovrgla je primamljivu ali neutemeljenu teoriju o tome
da je čudovište iz Loh Nesa zapravo pleziosaurus.
O. K.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|