RIBARSTVO

Dr Barbara Radulović,
viši naučni saradnik

Jesetre

Staze za migratorne vrste

Za prve moreplovce, mora su predstavljala nepredvidivu, nepoznatu i pre svega opasnu sredinu, ali i jedini način da dosegnu pojedine oblasti. Verovalo se da u nepreglednim dubinama morta vrebaju skrivena čudovišta. Prema moru su čak i najhrabriji moreplovci pokazivali strahopoštovanje, a njihove priče o susretima sa nepoznatim bićima na otvorenom moru predstavljale su odličan materijal za narodna verovanja i vremenom su postajale legende. Da bi neko stvorenje postalo predmet priče koja će se kasnije prenositi s generacije na generaciju, nije bilo dovoljno da bude samo izuzetne veličine već je za njega trebalo da se vezuju i napadi na brodove i stradanje posade. Tokom vekova, mnoge legende o morskim nemanima koje su se pripovedale na različitim krajevima sveta su zaboravljene, a samo mali broj njih se zadržao do današnjih dana.

Migratorni putevi kojima ribe prolaze iz reka u more i obrnuto ispresecani su prirodnim i veštačkim preprekama. Hidroelektrane su praktično nepremostiva prepreka za sve ribe (ne samo migratorne), uglavnom zato što je takva veštačka barijera previsoka. Zato se projektuju „riblje staze“ na samim branama ili duž njih, sa ciljem da omoguće uzvodne i nizvodne migracije. Riblje staze nisu važne samo za ribe koje migriraju nego i za sve druge ribe, dok pokušavaju da nađu hranu, da se razmnožavaju i sakriju od grabljivaca.

Međunarodni projekat „Pilot projekat: Omogućavanje prohodnosti đerdapskih brana za migracije jesetarskih vrsta riba“ (WE PASS)“ okupio je inženjere i biologe koji pokušavaju da pronađu rešenja za pravljenje efikasnih ribljih staza na području brana „Đerdap 1“ i „Đerdap 2“. Parneri na projektu su brojne institucije: Univerzitet u Beogradu - Institut za multidisciplinarna istraživanja, Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“, Nacionalni institut delte Dunava (DDNI) iz Rumunije, Međunarodna komisija za zaštitu reke Dunav (ICPDR), Norveški institut NINA, građevinska firma CDM Smith kao rukovodilac projekta.

Zaštita živih fosila

„Dizajniranje ribljih staza je krajnje inženjerski posao, ali u ovom projektu su se pitali i biolozi. Naš zadatak je bio da stavimo odašiljače u ribe i da pratimo njihova kretanja i ponašanje. Tačnije, da otkrijemo gde se ribe koncentrišu u blizini da bismo, na osnovu njihovog ponašanja, mogli da odredimo gde bi bilo idealno predložiti da budu potencijalne riblje staze. Sve je počelo od jesetri, koje se u Evropi doživljavaju kao vrste koje su reprezentativne za sve aspekte zaštite i konzervacije. Interesantne su i zato što se njihov fizički izgled nije menjao milionima godina, pa ih smatramo živim fosilima. Osim kečige (kao slatkovodnog predstavnika u porodici jesetri), praćene su i druge migratorne ribe kao što su: mrena, skobalj, šljivar, bucov, dunavska haringa i druge vrste. Inženjeri su, na osnovu naših rezultata istraživanja, predložili nekoliko mogućih rešenja. Treba istaći da su prethodni projekti bili na nivou studije uticaja ili ukazivanja na problematiku i potencijalna rešenja. Sada su, prvi put, inženjeri i biolozi zajedno probali da nađu zajednička rešenja da riblje staze budu zaista efikasne. Evropska komisija će, u septembru, oceniti projekat sa aspekta našeg rada, ali će njegova realizacija zavisiti od odluka vlada obe zemlje i sugestija Mešovite komisije Srbije i Rumunije. Da li će biti nastavka istraživanja, u ovom trenutku još ne znamo“, kaže dr Marija Smederevac-Lalić sa Odseka za biologiju i zaštitu kopnenih voda, Instituta za multidisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu.

Ugrožene kišobranske vrste

Đerdapska klisura („Gvozdena kapija Dunava“) je najduža evropska klisura, u kojoj je podignuta i najveća hidroenergetska brana u Evropi: sistem koji čine HE „Đerdap 1“ i HE „Đerdap 2“. Brane se nalaze na 942. km Dunava, odnosno na 863. km uzvodno od ušća Dunava u Crno more. To znači da su na 863. km reke jesetre sprečene da migriraju do mesta za mrest u srednjem i gornjem toku Dunava. Prekinuta je njihova migracija koja je nekada beležena kod Beča, pa i dalje. Osim toga, nakon izgradnje brana, uslovi staništa uzvodno su praktično postali jezerski (formiralo se jezero koje se prostire do Beograda). Nestali su specifični uslovi (brža voda, šljunak i slično) potrebni da ženke polože ikru, koju mužjaci potom oplode.
„Ovaj niz projekata je predstavljao jedan od pokušaja da se približimo ostvarenju ideje da se jesetrama omogući dalji prolaz ka uzvodnim mestima i da im se omogući veća površina na kojoj mogu da se izmreste. Jedan od razloga što se radilo i sa ostalim migratornim vrstama, osim činjenice da bi jesetarske trebalo da budu kišobranske vrste, zbog kojih i ostalima treba omogućiti prolaz, jeste i mala brojnost jesetri, koje su same po sebi ugrožene. Loviti, čak i u istraživačke svrhe vrste koje su ugrožene, nije poželjno, jer je biološki deo projekta podrazumevao njihovo markiranje (čipovanje, stavljanje odašiljača u utrobu), što je značilo i određene hirurške intervencije na samim jedinkama. U tom smislu je izuzetno bitno da ulovljena jedinka bude zdrava i da preživi proces stavljanja odašiljača. Problem u tgome što jesetre koriste deo vodenog toka koji je izuzetno brz, kao i da ih je jako teško uloviti sa klasičnim ribarskim alatima. Zato se prelazilo na neke alternativne migratorne vrste, koje mogu da u određenoj meri simuliraju uslove i da zauzimaju slična staništa kao jesetre, čime se dobija bolji uvid u to što treba uraditi i kako, na kraju krajeva, dizajnirati riblje staze da bi one njima mogle da prođu“, objašnjava dr Gorčin Cvijanović, sa Odseka za biologiju i zaštitu kopnenih voda Instituta za multidisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu.

Lift za ribe?

Prilikom projektovanja ribljih staza se usklađuju hidrotehničke karakteristike staze sa  karakteristikama i mogućnostima migratornih vrsta riba. Nije isto praviti stazu za ribu tešku manje od kilograma, i za ribu koja je teška nekoliko stotina kilograma, dugačka nekoliko metara. Tim pokušava da osmisli predloge za različit dizajn staza za uzvodnu i nizvodnu migraciju, što je još uvek izazov, jer stručnjaci žele da budu sigurni da imaju najbolje rešenje.
„Na samom Đerdapu nisu napravljene riblje staze. Mesto gde su sagrađene brane Đerdap, savladava razliku između donjeg i gornjeg nivoa vodenog stuba od nekoliko desetina metara, što  poprilično komplikuje stvari. Jedno od rešenja je da se napravi nešto što bi nalikovalo rečici koja vijuga, i na neki način nivelisalo gornji nivo iznad brane i ispod brane. Drugo rešenje je riblji lift. Inženjeri su na osnovu ekspertiza, napravili različite varijante staza ili intervencija, tako da budu obuhvaćene sve vrste migratornih riba, i da budu zadovoljeni uslovi koji su im potrebni: da li plivaju pri dnu ili idu kroz vodeni stub, da li im treba brža ili sporija voda... Na nekim drugim branama kod nas, napravljene su riblje staze, ali nije izvesno koliko su efikasne“, ukazuje dr Marija Smederevac-Lalić.
„Ribe su prilagodljivi organizmi i neke, zbog male veličine, prolaze branu kroz turbine, neke kroz brodsku prevodnicu i, eventualno, prelivna polja koja se aktiviraju samo kada je nivo vode previsok. Neke naše ranije analize su pokazale da su ribe određenih veličina prolazile kroz turbine bez ikakvih problema, dok je za veće jedinke to pogubno. Ovo su izuzetno kompleksna istraživanja, koja podrazumevaju i uzvodne i nizvodne migracije. Mi tek sada radimo opsežnija istraživanja, jer se takve stvari ranije nisu radile mešovitim timovima na Dunavu i Đerdapu“, ističe dr Gorčin Cvijanović.
Istraživači smatraju da je potrebno nastaviti istraživanja, sve dok ne nađu efikasna rešenja. Međutim, ključ za njihovu praktičnu primenu, biće usklađivanje i saradnja sa hidroenergetskim sektorom, koji bi u budućnosti trebalo da se prilagođava prirodi i zahtevima održive životne sredine.

Dr Barbara Radulović,
viši naučni saradnik

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"