SANU

Miloslav Rajković

Publikacija Predsednici Izdavačke delatnosti SANU

Mala istorija Akademije

Каталог најважнијих публикација о историји Српске академије наука и уметности  богатији је за једно вредно издавачко прегнуће  – тротомно дело Председници Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, Српске академије наука и Српске академије наука и уметности (Београд 2023). Њиме се први пут научној, уметничкој и широј културној јавности представљају личности које су водиле нашу највишу националну научну установу у протекле 183 године од њеног оснивања. Иницијатор, приређивач и уредник овог капиталног издања је један хемичар - академик Живорад Чековић.

Публикација Председници, коју ће са великом радозналошћу читати сами академици, али и сви који се занимају за историју установа српске културе у више од два века васкрса српске државности, није класично историогарфско дело и није дело једног писца. Она представља хронолошки преглед личности које су биле на челу најугледније и најстарије научне установе српског народа, „малу историју САНУ“, какав је њен садашњи назив. На постављено питање: зашто малу историју САНУ, сам уредник издања одговара: „Зато што праву и велику Историју САНУ треба да пишу професионални научници - историчари“.

Од учених друштава до академије

На укупно 1320 страна дати су животописи 42 досадашња председника из пера 32 аутора: академика, универзитетских наставника, сарадника научних института, од којих су  тек четвртина историчари по струци и образовању. Први том обухвата период учених друштава: Друштва српске словесности (1841-1864) и Српског ученог друштва (1864-1892), други Српске краљевске академије (1886-1947) и Српске академије наука (1947-1960), а трећи осам председника који су водили Академију у последње 64 године под њеним садашњим именом. Међу корицама трећег тома су Белешке о ауторима (стр. 307-318) и хронологија избора председника (пресавијени лист са фотографијом сваког од њих и временом проведеним на тој функцији). Већина аутора има један биографски прилог, ређе два, док у три случаја има по три, односно шест прилога (Радомир Ј. Поповић), свих шест у првој књизи.
Није било суђено, а ни других услова за то у тадашњој српској кнежевини, да се наше прво учено друштвo, основано са циљем ширења наука на српском језику и усавршавања „језика српско-народног“, зове Србска наука академија, како је писац (Стерија) његовог устројенија (устава) предлагао. Тек стицањем потпуне државне независности, проглашењем Србије за краљевину (1882), стварањем других важних установа науке, културе и образовања, оно ће понети од антике још славно име академија. Краљ Милан Обреновић је у Нишу 1/13. новембра 1886. године обнародовао установљење Краљевско-српске академије убрзо преименоване у Српска краљевска академија и именовао првих 16 чланова и њеног председника.

Ко су били председници САНУ и њених претходница? Иако заслужан за његов настанак, Стерија није био ни први ни потоњи председник ДСС (Стеријина биста у улазном холу зграде Академије чува спомен на његове заслуге), част да први буде председник припала је Стефану Радичевићу, државном чиновнику који се, у време установљења Друштва, чији је устав порописивао да на његовом челу увек буде министар просвете, нашао на том положају. Његова улога је била  административне природе. Тако је на предлог Попечитељства просвештенија, кнез Михаило, за своје прве владе, именовао прве редовне чланове ДСС, међу којима су били и професори Лицеја Јован Ст. Поповић, Атанасије Николић и Исидор Стојановић, али и писци Димитрије Тирол (редовни члан Одеског општества историје и древности) и Сима Милутиновић Сарајлија.
У протекле више од 183 године постојања, највиша научна установа  је деловала и своје идеје ширила у различитим историјским околностима, економским условима и законским оквирима те су и председничке почасти али и дужности биле различите, а тиме ни њихови приноси српској просвети, култури, науци и уметности нису били уједначени. Неки председници су функцију вршили само неколико месеци (Маринко Радовановић ни месец дана), други тек годину-две, а трећи пун мандат или више мандата. Државника, дипломату и историчара Јована Ристића смрт је прекинула у вршењу те дужности. У периоду трајања ДСС било је председника који на седнице нису ни долазили (Јеремија Станојевић), или веома ретко.
Челници Српског ученог друштва (СУД), ко- је је наставило рад ДСС, били су у знатнијој ме- ри личности од научног имена и личног инте- гритета, готово сви одреда: Јован Гавриловић, Јанко Шафарик, Стојан Бошковић, Ђуро Дани- чић, Јосиф Панчић, Владимир Јовановић и Ни- ћифор Дучић, његов последњи председник, који је гашењем СУД изабран за редовног члана СКА. Поготово се ово може рећи за Српску карљевску академију, чији је први председник био Јосиф Панчић, лекар и ботаничар, али и зачетник мно- гих научних делатности у Србији свога времена.

Спомена вредни неимари науке

За Панчића, Даничића, Лозанића, Новаковића (најбољи Даничићев ученик), Жујовића (најбољи Панчићев ученик), Цвијића, Јовановића и Белића, који је, што као генерални секретар Академије - што као председник, најдуже био у наујжем кругу њених званичника, заиста се може рећи да су корифеји српске науке. Но, били бисмо неправедни, ако не бисмо све оне које су у неком тренутку предводили ту највишу научну установу, било да се она звала друштво или Академија,сматрали спомена вредним неимарима српске науке и просвећености, али и српске државности.
Паун Јанковић Баћа, други председник ДСС, је као министар просвете најдуже председавао Друштвом српске словесности, 1842-1847, за чијег министровања је донесен Грађански законик 1844, који је саставио Јован Хаџић, те Устројеније јавног училишног наставленија, први општи закон о школама у Кнежевини Србији, којим је детаљно био уређен систем основних, средњих и виших школа, у чијем је настанку кључну улогу имао Стерија. Кнез Милош га је због школовања у Русији назвао „Баћушка“, „Баћа“, и тај надимак је постао недовојив део његовог имена.
Алекса Јанковић (рођен у Темишвару) био је један од најобразованијих представника српског народа у периоду када је Србија, после добијања аутономије, почела да изграђује политичке и правне институције које ће постати темељи обновљене српске државности после 1878. године. Један је од утемељитеља ДСС, његов почасни члан и председник у два маха. Као министар просвете био је заслужан за израду Статута Друштва 1847. и што су у донети устав ушле измене и допуне које је Друштво предложило.

Стефан Стефановић Тенка је као министар и председник ДСС одобрио да се књиге Друштва бесплатно по Србији разносе поштом. Јован Гавриловић, први председник СУД, залагао се за оснивање Архива, подржавао књижевни и реформаторски рад Вуков и израдио Речник географијско-статистични Србије, 1846, у коме су наведена сва насељена места у Кнежевини Србији с подацима о броју становника и кућа, административних јединица (окрузи, срезови, општине), пописане цркве и манастири, поште, школе, реке и планине.
Јосиф Панчић је био председник и Српског ученог друштва и први председник СКА. Сима Лозанић је два пута био на челу Српске краљевске академије, после смрти председника Јована Ристића (новембар 1899-март 1900) и по повратку из дипломатске службе 1903-1906. У својству председника поздравио је избор Ј. Цвијића за члана Академије (1900). Лозанић припада оним научницима који су допринели да Академија пред Први светски рат у научном погледу највише напредује.
Када је Лозанић поднео оставку на „положај најодличнији за човека који се бави науком“, због одласка на дужност посланика у Великој Британији, на његово место је изабран академик Јован Мишковић, официр са ђенералским чином, који је остварио највише домете на војничком и научном пољу. На челу СКА налазио се од 16. априла 1900. до 1. фебруара 1903.
Челници Академије припадали су различитим научним областима, и са разлогом је примећено да ова публикација није само историје једне установе већ и принос историји свеколике српске просвећености, науке и уметности.

Завештање једног хемичара

Публикација о председницима Српске академије наука и уметности и аутентичним институцијама претходницама, чије духовне, патриотске и племените циљеве Академија наставља да баштини, припремана је са намером да се једном нити повежу корени српске науке и уметности из половине 19. века с временом у коме се ове делатности данас развијају и да представе неимаре овог стожера српске духовности око кога се уздизала свеколика Србија - рекао је академик Живорад Чековић на представљању на Трибини САНУ почетком године.
Како је ово посебно издање настало? Његов главни покретач и оперативни уредник академик Живорад Чековић, без чијег прегнућа и љубави према Академији и своме роду, овај прилог за историју САНУ не бисмо имали, у  свом предговору открива како је оно настало. Деценијама је, вели, био члан Одбора за проучавање живота и рада научника Србије, који је основао академик Милоје Сарић, а касније га успешно наследио академик Владан Ђорђевић, и сам „давао неки скроман допринос раду Одбора“. Крајем 2018. године Председништво САНУ је упутило писмо Одбору с предлогом да размотри могућност припремања историје САНУ поводом њене 180-годишњице. Одбор је установио да нема могућности да реализује тако велики подухват.

По струци хемичар, Чековић се никада професионално није бавио историјским наукама већ, како каже, егзактном природном науком, за обичног човека „тајновитом науком о материји“, али је запазио да у великој Академијиној библиотечкој ризници „свеколиког знања и историјских података, не постоји систематичан зборник нити едиција у којој су приказне личности које су предводиле највишу научну, уметничку и културну националну институцију“. Предложио је Председништву да се припреми један такав преглед личности које су предводиле Академију без обзира како се она у појединим раздобљима звала, с уверењем „да би приказани животописи и делатност председника били макар симболична супституција једне обухватне историје САНУ“.

Предлог је прихваћен и добили смо дело које представља „почетак систематичнијег и стручнијег рада на приказивању целовитије и детаљније историјске грађе“ и о САНУ и о личностима које су под њеним окриљем „афирмисале науку, уметност и укупно стваралаштво“.
Иако у позном животном добу, академик Чековић је овом послу приступио с одушевљењем тек изабраног члана. Председници су и његово лично, аутентично завештање САНУ. Ризница су непознатих или мало познатих животних појединости, историјских и билиографских података, првих идеја, породичних и родбинских веза. На пример, потомци Стефана Марковића, председника ДСС су чувена браћа Богдан и Павле Поповић, професори универзитета, академици и представници „београдског стила“ у књижевности и научној литератури. Изузетно је занимљив пример Владимира Јовановића, оца Слободана Јовановића (II т., стр. 401-449). Отац је био председник Српског ученог друштва, син председник СКА. У том смислу едиција, ако се помно чита, представља сама за себе једно занимљиво поље истраживања. Сви биографски прилози исписани су са топлином и детаљним познавањем живота и дела личности о којој се пише. Сваки челник Академије је у овој драгоценој публикацији нашао свог Плутарха, али општа историја њена, из пера правог историчара, какву прижељкује академик Чековић, мораће још да сачека на свог писца.

Miloslav Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"