GODIŠNJICE

G. Tomljenović

135 godina Ajfelove kule

Svedok vekovnih Olimpijada

Trebalo je samo da posluži kao atraktivna ulazna kapija na parisku Svetsku izložbu 1889. godine, i da kao i svi drugi privremeni tematski segmenti te postavke bude uklonjena nakon 20 godina, ali Ajfelova kula je svedok već trećih pariskih Olimpijskih igara: ne samo onih iz davne 1900, već i dvaju letnjih Olimpijada koje deli pun vek, između 1924. i 2024. godine. Štaviše, ona već 135 godina prima nebrojene posetioce i turiste iz sveta, koji je smatraju simbolom francuske kreativnosti, elegancije i graditeljskog umeća, uprkos tome što je uoči gradnje naišla na veliki otpor dela javnosti, nezadovoljne njenom estetikom. Gvozdeni komadići ove građevine, prikupljani i čuvani tokom njenih rekonstrukcija i održavanja, kao svojevrstan simbol dugovečnosti i istorijskog značaja Ajfelove kule, ugrađeni su u Olimpijske medalje koje će u Parizu biti dodeljivane ovog leta.

Ajfelova kula, nazvana po inženjeru Aleksandru Gistavu Ajfelu čija kompanija ju je izgradila, datira iz vremena Svetske izložbe kojom je u Parizu svečano obeležena stogodišnjica oslobađanje tamnice Bastilje, to jest vek od početka Francuske građanske revolucije 1789. Bila je to inače peta, od ukupno deset velikih Svetskih izložbi održanih u “gradu svetlosti” u vremenu između 1855. i 1937. godine.
Peta Svetska izložba se te 1889. godine prostirala na čitavoj površini Marsovih polja u Parizu, i u fokusu je imala ogromne gvozdene i čelične konstrukcije koje su predstavljale glavni industrijski napredak onog vremena. Najistaknutija, gvozdena kula, isprva je zbog svoje grandioznosti nazvana Kulom od 300 metara, pa tek kasnije Ajfelovom.
Gradnja Kule započeta je 1887. godine, nakon što je na godinu dana ranije raspisanom konkursu za „proučavanje mogućnosti podizanja gvozdene kule kvadratne osnove od 125 m po strani, i visine 300 m,“ među 107 prijavljenih, pobedio projekt kompanije Gistava Ajfela; dizajnirali su ga njegovi inženjeri Maurice Koechlin i Emile Nouguier, i arhitekta Stephen Sauvestre. Uoči gradnje je, međutim, započela konroverza: na naslovnoj strani eminentnog dnevnika Le Temps objavljen je „Protest umetnika protiv kule gospodina Ajfela,“ među čijim potpisnicima su se našli i kompozitor Šarl Guno, pisac Gi de Mopasan i pesnik Pol Verlen, kao i drugi istaknuti predstavnici francuske umetnosti i kulture. Braneći „do tada netaknute lepote Pariza,“ oni su  protestovali „u ime ugrožene francuske umetnosti i istorije”, protiv podizanja u samom srcu prestonice “beskorisnog i monstruoznog Ajfelovog tornja”, za koji su bili uvereni “da će osramotiti Pariz”, i “učiniti ga nepopravljivo ružnim”. Žitelji Marsovih polja, na kojima je Kula građena, podneli su sopstvenu tužbu protiv gospodina Ajfela i njegove kompanije.

Najviša građevina na svetu

Za građevinu te veličine, izgradnja Ajfelove kule obavljena je u rekordnom roku i predstavljala je pravi tehnički podvig - trajala je dve godine, dva meseca i pet dana. Radovi na njenim temeljima, na obali Sene, započeti su 28. januara 1887. godine, i završeni su za rekordnih pet meseci, 30. juna. Gvozdeni delovi konstrukcije zahtevali su vrlo obimne pripremne radove, uključujući 1.700 opštih i 3.629 detaljnih crteža koji su prikazivali na desetine hiljada različitih delova kule. Pored njihove brojnosti, složenost procesa gradnje uslovljavali su i komplikovan dizajn uglova, kao i zahtevana preciznost: položaj otvora za zakivke kojima su delovi kule spajani planiran je u milimetar, a uglovi su razrađivani do u jednu uglovnu sekundu. Gotove komponente od kovanog gvožđa, od kojih su neke već bile spojene u podsklopove, dopremane su na konjskim zapregama iz fabrike u obližnjem pariskom predgrađu Levaloa-Pere; ukoliko se neka komponenta nije savršeno uklapala, bila bi vraćana u fabriku na prepravku. Zvaničan podatak je da ova monumentalna građevina od kovanog gvožđa ima. Sve u svemu, 18.038 delova koji su nerazdvojivo spojeni uz pomoć dva i po miliona zakivaka.

Ajfelova kula svečano je otvorena u nedelju 31. marta 1889. godine, odmah po dovršenju glavne konstrukcije, iako se još radilo na unutrašnjem uređenju, pa ni liftovi još nisu bili postavljeni. Popevši se uz njenih 1665 stepenika, Gustav Ajfel je na vrhu Kule podigao francusku zastavu, rekavši da “ima veliko zadovoljstvo da nacionalnu zastavu postavi na najvišu građevinu koju je čovek ikad sagradio“.  Njegova revolucionarna gvozdena Kula, ondašnje svetsko čudo, u vreme otvaranja je bila visoka 300 metara - što odgovara visini oblakodera sa 81 spratom. Ima kvadratnu osnovu od 125 metara dužine na svakoj strani. Kao prva građevina koja je dostigla tu visinu - dvostruko veću od bilo koje do tad podignute - titulu najviše na svetu nosila je pune četiri decenije, sve do podizanja Krajslerove zgrade u Njujorku, 1929, i njujorškog oblakodera Empajer Stejt Bilding, 1931. godine. Kula ima tri nivoa za posetioce, sa restoranima na prvom i drugom nivou. Gornja platforma (najvišeg nivoa) je 276 m iznad zemlje, pa je i danas najviša panoramska osmatračnica dostupna posetiocima u Evropskoj uniji.
Radovi na unutrašnjem uređenju Ajfelove kule nastavljeni su do 15. maja 1889, kad je, na dan otvaranja Svetske izložbe, i ona otvorena za javnost. Liftovi su, međutim, proradili tek 26. maja, te se u prvoj nedelji manifestacije gotovo 30.000 posetilaca peške uspinjalo na njen vrh.
U umetničkoj javnosti je kontroverza oko Ajfelove kule bila nastavljena i tokom izgradnje. Rugajući joj se kao kuli „smešno vrtoglave visine”, protivnici su navodili da dominira Parizom kao „džinovski crni fabrički dimnjak”, te da se po celom gradu, „kao mrlja od tamnog mastila”, širi „odvratna senka tog groznog stuba od metala i zavrtnjeva.“ Književnik Leon Bloj podrugljivo ju je opisivao kao “zaista tragičnu uličnu lampu,“ Pol Verlen kao „kostur zvonika“, Gi De Mopasan kao „visoku i mršavu piramidu od gvozdenih merdevina” i “džinovski nespretan kostur“…. Ipak, sva kritika je zamrla pod naletom velikog uspeha u javnosti: i Parižani i posetioci Pariza su, zahvaljujući smeloj arhitekturi i dizajnu Ajfelove kule, i vrtoglavom uspinjanju na njen vrh sa kog se pružala neviđena panorama Pariza, ubrzo bili zavedeni njenim šarmom, što joj je već u izložbenoj godini (do 6. novembra 1889) obezbedilo posetu više od dva miliona ljudi. Novinska fotografija gvozdene siluete nove popularne pariske atrakcije ne samo što je brzo obišla svet, već je nedugo zatim postala i simbol francuske tehnološke i industrijske moći.

Naučna laboratorija

Inovativnost i graditeljska smelost Ajfelove kule vremenom su je učinili glavnom odrednicom Pariza i francuske kulture uopšte, uprkos tome što je, prema ugovoru sa gradom i organizatorima Svetske izložbe bilo predviđeno da ona potraje samo 20 godina. Ipak, budući da neposredno po zatvaranju Svetske izložbe, krajem 1889, ta činjenica još nije bila tako očigledna, Gistav Ajfel je činio velike napore da produži život svom remek-delu, istražujući nove načine njegove profitabilne upotrebe. U tom cilju se potpuno opredelio za korišćenje Kule u naučne svrhe, čak je na njenom trećem spratu odvojio kancelariju za sebe, za lično učešće u astronomskim i meteorološkim eksperimentima. Izvodio je razna testiranja otpornosti na vetar, kao i druga meteorološka posmatranja, istražujući i aerodinamiku i druge srodne naučne oblasti, ali i novu nauku o radio-difuziji.
Određene modifikacije Ajfelove kule učinile su je jednako uspešnom i posećenom i tokom narednih Svetskih izložbi, godine 1900, 1925. i 1937, dok je u međuvremenu bivala središte pomenutih naučnih eksperimenata. Ipak, ono što se smatra definitivno spasonosnim po Kulu, bila je njena antenska upotreba, prvo za vojne radio-veze a zatim i za stalne radiotelegrafske veze. Fasciniran dotadašnjim naučnim eksperimentima Gistav Ajfel je 1903. godine predložio kapetanu Gistavu Feriju, tada nadležnom za proučavanje vojnih primena bežičnog prenosa, da za svoje eksperimente počne da koristi njegovu Kulu. Štaviše, lično je finansirao testiranja koja su omogućila prenos i prijem radio-signala na daljine od više od 400 km. Godine 1909. u Ajfelovu kulu je smeštena podzemna vojna radiotelegrafska stanica, nakon čega je i Grad Pariz pokazao strateški interes za dalji opstanak građevine i januara 1910. je obnovio koncesiju sa Ajfelovom. Tri godine kasnije, sa Kule su, korišćenjem elektromagnetnih talasa, upućivani telegrami čak do Amerike, kao i ka brodovima koji su plovili u radijusu od 6.000 km.
Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine, radio-predajnik na Ajfelovoj kuli ometao je nemačke radio komunikacije pa time i napredovanje neprijatelja ka Parizu, što je značajno doprinelo pobedi saveznika u Prvoj bici na Marni, a važnu ulogu imao je i razotkrivanju nemačka špijunka Mate Hari, 1917. godine.
Nakon rata, od 1921. godine, civilni predajnik sa Ajfelove kule emituje muzičke programe, a od 1925. i vesti, koje može da prati i građanstvo. Deset godina kasnije u Ulici Grenel je počeo sa radom i prvi televizijski studio, sa predajnikom na Kuli. Početkom juna 1953, zahvaljujući tom predajniku, i cela Francuska je u prilici da u živom prenosu prati proslavu krunisanja engleske kraljice, što se smatra i početkom rada Evrovizijske TV mreže. Godine 1957. postavljene su i satelitske antene, 2000. godine UHF, a 2010. godine i uređaji kojima je obezbeđen potpuni prelazak na digitalnu televiziju u Francuskoj.

Ajfel i Kuberten

Ajfelovova kula će ovog leta biti svedok i trećih Olimpijskih igara koje se održavaju u Parizu, i to pun vek nakon prethodne Letnje Olimpijade 1924. godine, koja je donela mnoge sadržajne promene.
Pariska Olimpijada 1900. godine bila je druga po redu savremena Olimpijada, nakon što je otac modernih Olimpijskih igara Pjer de Kuberten osnovao Međunarodni olimpijski komitet, 1894. Te godine su Igre bile deo pariske Svetske izložbe, i vremenski su se protegle na punih pet meseci, pri čemu takmičenje nije bilo promovisano na pravi način, pa mnogi sportisti gotovo da nisu ni znali da su zapravo učestvovali na Olimpijskim igrama. Na toj Olimpijadi u osvit 20. veka sportisti su se takmičili u tenisu, fudbalu, polou, veslanju i potezanju konopca. Prvi put su se na modernim igrama pojavile i žene - gospođa Brohi i gospođica Ohnije, iz Francuske, takmičile su se u kriketu.

Ajfelova kula je te godine slavila već 11. godišnjicu, pa je Svetska izložba bila prilika za modernizaciju i novu afirmaciju, pred više od 50 miliona posetilaca, manifestacije koja je trajala 212 dana. Svetska izložba je 1900. godine obznanila pojavu „čarolije električne struje,“ te je 10.000 gasnih lampi koje su dotad osvetljavale Kulu zamenjeno sa 5.000 električnih sijalica. Obimni radovi renoviranja obavljeni su i na hidrauličnim liftovima za posetioce, koji su svake godine prelazili po više od 103.000 km. Čak i danas, kao svedočanstvo izuzetnog inženjerskog umeća tog vremena, dva hidraulična lifta sa tehnologijom iz 1900. godine i dalje rade u istočnom i zapadnom stubu Ajfelove kule.
Četvrt veka kasnije, na Olimpijadi 1924. koja je donela još mnoge novine, radio-predajnici na Ajfelovoj kuli omogućili su prvo medijsko praćenje Igara uživo, što će doprineti popularizaciji i sve većem svetskom interesovanju za obnovljene Igre iz antičkog vremena, kao i njihovom oblikovanju u globalni spektakl kakav danas poznajemo.
Sportisti su, po prvi put, bili smešteni u namenski izgrađeno Olimpijsko selo, a takođe su to bile i prve Igre sa završnom ceremonijom sličnom današnjim zatvaranjima Igara, sa podelom medalja i uz podizanje zastava. 
Olimpijski stadion izgrađen 1924. godine bio je i poprište finala Svetskog prvenstva u fudbalu 1938, a nakon nekoliko renoviranja obavljenih u međuvremenu, imaće svoju ulogu i na predstojećoj Olimpijadi u julu i avgustu ove godine. Pre 100 godina, pored novih teniskih terena je za potrebe Igara bio izgrađen i prvi olimpijski bazen dug 50 m, u kome su plivačke staze bile obeležene plutom - u njemu je te godine sportska zvezda bio Amerikanac Džoni Vajsmiler, dok će danas bazen biti korišćen za treninge plivača. Štaviše, grad Pariz će za  ovogodišnju Olimpijadu i dalje koristiti postojeće sportske kapacitete, kao i svoju najveću znamenitost, Ajfelovu kulu. Uz samo dve potpuno nove sportske lokacije, uglavnom se podižu privremene sportske pozornice, uključujući i jednu na Ajfelovoj kuli na kojoj će se igrati odbojka na pesku.

Kad je o medaljama reč, 1924. godine je na jednoj strani Olimpijskog odličja bio  prikazan sportista-pobednik kako pruža ruku svom rivalu da mu pomogne da se podigne sa poda, dok je na drugoj strani bila prikazana oprema odgovarajućeg sporta i harfa koja simbolizuje kulturni program Olimpijade. Ovog leta, medalje koje će biti dodeljivane u Parizu imaće u svom središtu šestougaone deliće Ajfelove kule, uklanjane sa spomenika tokom radova na njegovoj obnovi. Svaki komad kovanog gvožđa ugrađen u centar olimpijske medalje težak je 18 gr i posebno je obrađen. Na njemu je pečat „Pariz 2024“, i logo Igara koji izgleda kao plamen, ili kao lice žene sa bob frizurom. Šest malih kopči koje drže gvozdeni delić u središtu medalje treba da podsećaju na 2,5 miliona zakivaka koji spajaju Ajfelov toranj. Uokolo su diskovi od zlata, srebra ili bronze, naborani tako da reflektuju svetlost. Medalje su upakovane u tamnoplave kutije pariske kuće nakita Chaumet, koja ih je dizajnirala, sa sertifikatom kompanije Eiffel Tower Operating Co. da komadi gvožđa koji čine sastavni deo medalje zaista potiču sa pariske Kule. „Osvojiti zlatnu medalju je već nešto neverovatno. Ali želeli smo da dodamo i nešto francuskog šarma, i mislimo da će delić Ajfelove kule simbolizovati upravo to. Imati njen deo znači imati deo istorije", smatraju organizatori Igara.

G. Tomljenović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"