TEMA BROJA

Небо наше науке – биографски лексикон

Упоредо са политичким развојем, Србија је настојала да се што брже развије и на друштвеном и на научно-технолошком пољу. Почев од прве половине 19. века, своје најдаровитије ученике и студенте слала је на европске високе школе и универзитете. Обогаћени најразноврснијим знањима потребним за развој своје мале и тек стасале државе, ти млади људи враћали су се као стручњаци у домовину са једним циљем: да помогну бржем развоју земље и да је прикључе Европи. За до јуче готово феудалну државу, ти млади образовани људи били су истинске вође у будућност. Њима су се убрзо прикључили и други па тако данас Србија, упркос политичкој судбини која јој често није ишла у корист, представља светлу тачку научно-технолошког развоја овог дела света и по томе сустиже развијене и богате државе.

Ђуро Даничић

Наш први прави научник

Срби су тек у петој деценији XIX века добили првог научника који је  то био свим бићем својим и то „с успехом досад ненадмашеним у српској средини“ (П. Ивић). За тог првог нашег правог научника речено је да је „једно од највећих имена наше науке и културе“ (Белић). То име, нераздвојно од Вуковог, је Ђуро Даничић, најистакнутији српски филолог свога доба.

Рођен је као Ђорђе Поповић 16. априла 1825. у многодетној породици новосадског православног свештеника. Гимназијско образовање стиче у Новом Саду и Пожуну, студије права започиње у Пешти а наставља у Бечу. Прихватајући Вукове реформаторске идеје, напушта правне науке и посвећује се учењу словенске филологије код чувеног слависте Франца Миклошича. Упоредо сарађује на припреми другог издања Рјечника (1852), редакцији Вуковог превода Новог завјета и Ковчежића (1849), директно примењујући стечена знања.
У науку је ушао полемичком студијом Рат за српски језик и правопис (Будим 1847), узевши научно име које је прославило српску филологију. У Рату је увео научни метод у расправу о језику и снагом својих лингвистичких образложења, заувек ућуткао Вукове противнике.
У првој фази научног рада Даничић се посветио конституисању вуковског језичког стандарда (описивању и нормирању), делујући као граматичар и акцентолог. Његова Мала српска граматика из 1850. (друго измењено издање под насловом Облици српског језика) је кодификовала нови књижевни језик. Оцењена је као „најстарији, научно постављени, нормативно-дескриптивни приручник вуковског концепта српског језика“. Српска синтакса (1858) садржи обилату грађу о синтакси падежа без предлога и с предлозима. Преводима библијских текстова, нарочито Старог завета и других, дао је обрасце „доброг језика и свежег стила“.
Његови огледи о акцентима (први је изашао1851), сабрани у књизи Српски акценти (СКА 1925), постали су основа свег каснијег рада из акцентологије код нас „и уопште на словенском тлу“. Тротомним Рјечником из књижевних старина српских, израђеним на основу српских средњовековних текстова, издао је и дела Теодосија, Доментијана, архиепископа Данила, Никољско јеванђеље, основао је још једну грану србистике - српску историјску лексикографију.
Из Даничећивих историјскојезичких истраживања проистекле су и три обимне књиге: Историја облика (о развоју деклинационих и коњујгационих облика од XII до краја XVII века), Основе и Коријени (последње две превазиђене већ током настанка).
Као секретар ЈАЗУ у Загребу, Даничић је започео уређивање монументалног пројекта - Рјечника хрватског или српскога језика. Прикупио је и обрадио велику грађу, речнички корпус чини српска (штокавска) и хрватска (чакавска) писана заоставштина од XII века. до његовог времена. За живота је успео да уреди цео први том (1882) и обради део другог до слова Ч (последњи је изашао 1976).
Савремена србистика није решила питање Даничићевог амбивалентног виђења српско-хрватских језичких односа. Пред крај живота желео је да види све пределе Србије. Остварио је ту жељу 1880. и 1882, путујући запрежним колима. Школској омладини у Пироту је говорио: „Што год сам радио, радио сам по својој дужности“.
Умро је у Загребу 17. новембра 1882, а сахрањен по личној жељи и жељи краља Милана у Београду.

Вук Стефановић Караџић

Велики реформатор

У српској култури прве половине XIX века Вук Стефановић Караџић је јединствена појава. Самоук, „без иједног школског сведочанства“, због болести а престар да упише карловачку гимназију, Вук је њен најзначајнији лингвист, филолог, писац, етнограф, сакупљач народних умотворина, преводилац.

Тихомир Ђорђевић

Упоредо са животом народа

Етнолог светског гласа, Тихомир Ђорђевић је проучавао традиционалну материјалну и духовну културу Србије и Балкана, и прикупљао и изучавао етнографску и фолклорну грађу. Био је етнолог, фолклориста, историчар културе, професор Београдског универзитета и члан Српске краљевске академије.

Рођен је 19. фебруара 1868. године у Књажевцу, у свештеничкој породици. Отац му је службовао у Брестовцу и Лужану, код Алексинца, где је завршио гимназију. Још у средњошколским данима занимале су га народне песме и обичаји средине у којој је живео. Завршио је Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду.
По дипломирању 1891, постао је професор и директор Учитељске школе у Алексинцу, где је радио до 1905. године. У том периоду покренуо је месечник “Караџић - лист за српски народни живот, обичаје и предање”. 
Ђорђевић се усавршавао на универзитетима у Бечу и Минхену, где је 1902. године одбранио докторску дисертацију “Цигани у Србији”. Четири године касније изабран је за професора етнологије и фолколора на Београдском универзитету, где је предавао до пензионисања, 1938. године. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1921. године, а за редовног 1937.
Учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Са српским војницима прешао је преко Албаније. Потом је пребачен у Енглеску и Француску, где је учествовао у раду Одбора за оснивање Југославије. Ратна страдања нису га мимоишла ни 1941.године када је интерниран у Бањички логор, одакле је пуштен као најстарији затвореник.
Етнологију и фолклористику повезивао је са историјом, археологијом, музеологијом, антропологијом, етнопсихологијом, балканологијом и др. Развијао је методологију теренских и архивских истраживања и начела систематизације и описа народних обичаја и веровања.  
Први је научник који је указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију. Године 1908. је, кроз рад “Незнано гробље у Жагубици”, показао да су стара гробља и некрополе извори основних података за многе науке. Његов научни опус креће се од детаљних анализа народног живота Срба, преко етнографских истраживања живота других народа у Србији до фолклористичких и социолошких студија Србије и Балкана. Умро је 28. маја 1944.

Никола Туцић

О генима и људима

„Различитост је основа без које нема еволуције“, сматрао је Никола Туцић,  светски познати биолог у области еволуционе генетике и екологије животиња.

Атанасије Николић

Ренесансни инжењер

Атанасије Николић, први српски инжењер и први ректор Лицеја, био је један од оснивача Друштва српске словесности и Народне библиотеке, драмски писац, глумац, сакупљач народних приповетки, издавач, писац поука за пољопривреднике и волонтер у основној школи.

Атанасије Николић (1803-1882) је рођен у селу Брестовцу, недалеко од Сомбора, где је стекао основно образовање. Гимназију је завршио у Карловцима и Новом Саду. На Академији у Ђеру је изучавао математику, физику и грчки, а похађао је и школу цртања. У Бечу је завршио артиљеријску школу Царске аустријске војске, стекавши стручно знање. Диплому „потврђеног инџинира земљомерника“, на Пештанском универзитету, стекао је 1829.
Као први школовани инжењер, Николић је 1838. добио позив да постане професор математике и практичне геометрије на новооснованом Лицеју у Крагујевцу. Убрзо је постао и његов први ректор. Написао је уџбенике алгебре и елементарне геометрије, и предавао цртање, у приватној школи. Захваљући њему, у школе је уведено обележавање Дана Светог Саве и почело је да се оглашава школско звоно.
Био је градитељ модерних путева, пројектант прве железничке трасе у Србији од Београда до Алексинца (тридесет година пре него што је у Србији почела да ради железница).
Заједно са Јованом Стеријом Поповићем је заслужан за утемељење техничког језика у Србији. Био је и први еколог у Србији (иницирао је пошумљавање и планску садњу дрвећа), основао је пољопривредну и инжењерску школу у којој је предавао неколико година. Излио је прве топове у ослобођеној Србији и заложио се за оснивање Тополивнице у Крагујевцу. Основао је и прву радионицу за производњу муниције.

Синиша Станковић

Оквири живота

Академик Синиша Станковић је био истакнути биолог, педагог и популаризатор науке. Основао је институт који данас носи његово име. Свирао је флауту и био члан универзитетског камерног музичког удружења„Collegium musicum“.

Академик Синиша Станковић (1892-1974) је један од утемељивача еколошког правца у биологији. Основну школу и прва два разреда гимназије завршио је у Неготину. У Београду је завршио гимназију и уписао студије зоологије са ботаником. Био је добровољац у Првом светском рату. Студије је завршио у Греноблу, у Француској. Тамо је докторирао 1921, радом из области зоологије. Доцент на  Филозофском факултету је постао 1923. а једанаест година касније постао је редовни професор зоологије и члан Српске краљевске академије. Немци су га хапсили више пута; у логору на Бањици био је осуђен на смрт, што је избегао. Укључио се у рад на обнови Универзитета и тако започео политичку каријеру. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1946.
Бавио се систематиком, морфологијом, ембриологијом, еволуцијом, зоогеографијом, екологијом и теоријском биологијом. Изучавањем живог света вода почео је да се бави као студент, у Француској. По повратку у земљу, започео је дугогодишња истраживања језера на Балкану. На Охридском језеру је открио, а свету представио, велики број „живих фосила.“ У науци се његово име доводи у везу са теоријама о пореклу унутрашњих вода Балканског полуострва.
У радовима Синише Станковића јасно се препознаје дарвиновски приступ, који у суштини и јесте еколошки. Наиме, у време када се он формирао као научник, екологија је као наука доживљавала процват, па је већ 1933. објавио књигу „Оквир живота“. У њој је представио основна начела екологије, визионарски је предвидео проблеме данашњице и изразио оно што код нас подразумева термин „животна средина.“ Иако је ова књига написана научно-популарним стилом, садржи основне поставке екологије као научне дисциплине.

Драгослав Срејовић

Давни људи - динамични догађаји

Један од највећих археолога 20. века, културни антрополог, профессор и академик Драгослав Срејовић оставио је велики траг на пољу археолошке науке и тумачењу порекла уметности. Истраживач и научник широких интересовања, својим радом и открићима из темеља је померио границе сазнања и схватања о праисторији и касноантичком добу, нарочито на тлу Балкана.

Рођен је 8.октобра 1931. године у Крагујевцу. После завршене основне школе и гимназије у родном граду, дипломирао је археологију на Филозофском факултету у Београду 1954. године, где је и докторирао 1964. године са тезом  “Неолитска и енеолитска антропоморфна пластика у Југославији”. За доцента на предмету Праисторијска археологија изабран је 1965. године, за ванредног професора 1970. и редовног професора 1976. године. Дописни члан САНУ постао је1974. године, а редовни 1983. Потпредседник САНУ био је од 1994. године. Умро је 29. новембра 1996. године у Београду, а сахрањен је у Крагујевцу.
Научна делатност Драгослава Срејовића обухвата временски распон од ране праисторије до касног Римског царства. Руководио је археолошким ископавањима на 67 праисторијских и античких локалитета у Србији, Босни и Црној Гори. Најзначајнији резултати његовог рада везани су за истраживања Лепенског Вира, Гамзиграда и Шаркамена. Резултате својих истраживања објавио је у више од двеста научних радова у земљи и иностранству, двадесет монографија и посебних публикација и десетак мањих и већих каталога и водича. Шира научна и културна јавност памзиће га првенствено по следећим монографијама:
У домаћој културној и научној јавности створена је идентификација Драгослава Срејовића са Лепенским Виром и Гамзиградом, који су, захваљујући његовим истраживањима и тумачењима, постали драгуљи српске и европске културне баштине. Он није само проналазио и истраживао већ је и реконструисао и описивао епохе којима се бавио. Говорио је: “Допринео сам науци чини ми се и на тај начин што сам модернизовао праисторијску археологију која је у нашој средини, а и у свету, била првенствено компаративистичка наука. Покушао сам да иза мртвих предмета видим људе и динамичне догађаје”. И закључио да “нема битних разлика између палеолитског Homo sapiens-a и човека данашњице” и да  је археологија заправо наука о човеку.

Владимир Ћоровић

У судбини свог окружења

Владимир Ћоровић је био српски историчар, универзитетски професор и академик. Рођен је 27. октобра 1885. године у Мостару. У родном граду је завршио основну школу и гимназију.

Студије словенске и германске филологије, археологије и историје завршио је на Бечком универзитету, 1908. Као најбољи студент Бечког универзитета стекао је право на посебно одличје - златни прстен цара Фрање Јосифа. Одбио га је у знак протеста због анексије Босне и Херцеговине. Истовремено, радио је докторску тезу о Лукијану Мушицком. Докторирао је у Бечу, 1908. Студије је наставио у Минхену, а продужио их у Паризу и Болоњи.
Године 1909. постављен је за кустоса, а убрзо и за управника библиотеке у Земаљском музеју у Сарајеву. После атентата 28. јуна 1914. у Сарајеву, ухапшен је због сарадње са “Младом Босном” и био осуђен прво на пет, а потом на осам година тамнице. Казну је издржавао у Зеници до 1917. када је помилован. По завршетку Првог светског рата, учествовао је у раду Народног вијећа у Сарајеву и присуствовао Прогласу уједињења, 1. децембра 1918. у Београду.
Владимир Ћоровић је 1919. изабран за ванредног професора народне историје на Филозофском факултету у Београду, а 1921. за редовног. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1922. године, а редовни 1931. Био је декан Филозофског факултета, а у периоду 1935-1936 и ректор Универзитета у Београду.
Био је противник аустроугарске и немачке политике на Балкану, и због тога рада којим је доказивао одговорност Аустроугарске и Немачке за Први светски рат. Трећи Рајх га је осудио на смрт. По нападу Немаца на Југославију, кренуо је у емиграцију. Авион  којим је полетео срушио се у Грчкој 16. априла. У тој несрећи је погинуо.  
Прва радове објавио је током студија: „Историја српског академског друштва Зора” у Бечу, „Прилог историји омладинског покрета“ (Рума, 1905), „Војислав Илић (1862-1894)“, „Књижевна студија“ (Мостар, 1906). У међуратном раздобљу, Ћоровић се бавио темама: Живот и рад Светог Саве, Историја Босне и Херцеговине (о Босанско-херцеговачком устанку и страдању Срба током Великог рата), Одговорност за избијање Првог светског рата, Идеја југословенства, Историја краљевине СХС, Историја српског народа…

Јосиф Панчић

Зачетник природних наука у Срба

Јосиф Панчић је један од оних великих људи мале Србије друге половине XIX века, први председник Српске краљевске академије, који се својим стручним, педагошким, научним и друштвеним радом уписао у вечни поменик најзнаменитијих Срба. „Када је дошао у Србију, није га нико познавао, а када је после 42 године живота и рада умро, цела наша земља завила се у тугу“ (Глишић).

Стефан Ђелинео

Бихевиорална терморегулација

Физиолог Стефан Ђелинео је рођен на Хвару ,1898. године. Након што је завршио средњу школу у Сплиту, дошао је у Београд, где је уписао студије биологије и где је дипломирао а касније и стекао докторат из те области. У међувремену је боравио у Бечу и Лајпцигу где је стицао знања из своје струке. Неко време је радио као професор у средњој школи у унутрашњости Србије и у данашњој Северној Македонији.

Од 1929. године запослен је у Физиолошком заводу Филозофског факултета у Београду. Ту је стекао звање доцента. Наклоност ка социјалистичким идејама резултирала је превременом пензијом и потоњом рехабилитацијом. Други светски рат провео је у логору на Бањици. После рата је био редовни професор у Загребу и у Београду, где је основан Природно-математички факултет.
Ђелинео је оснивач Института за изучавање исхране народа. Упоредо са професорском каријером, обављао је дужност првог директора Института којег је основао. Све то праћено је чланством у најугледнијим научним друштвима. Са мање од педесет година постао је члан САНУ. Такође, водећа друштва биолога, тј. стручњака за исхрану из Лондона и Париза укључила су Стефана Ђелинеа у свој састав. Пензионисан је рано, са 61 годином.
Објављивао је радове у стручним часописима у Југославији и по европским земљама.  Објавио је преко 120 радова. У Француској је писао за тамошње “Анале за биолошку физиологију и физичку хемију”, за часописе “Стручни радови академије наука” и “Стручни радови Друштва биолога”. У Југославији су објављени његови стручни прилози у “Гласу Српске академије наука”, часопису „Наука и пиророда“ и публикацијама „Архив биолошких наука“, „Биолошки гласник“, „Гласник Природњачког музеја“... У делу “Приручник за физиологију”, које је штампано у Вашингтону, пише поглавље о термичкој адаптацији и терморегулацији. Највише се бавио том и облашћу биоенергетике. Захваљујћи његовим радовима, дошло је до интензивних истраживања бихевиоралне терморегулације. Преминуо је 1971. године.

Михаило Петровић Алас

Душа непревазиђеног научника

Велики српски математичар и физичар Михаило Петровић Алас, уз научни рад, имао је и изузетно обиман опус знања, занимања и интересовања - био је и филозоф науке, криптограф, проналазач, истраживач, светски путник и књижевник путописац, музички надарени боем, риболовац…

Вероватно један од најобразованијих људи свог времена, Михаило Петровић је рођен 6. маја 1868. године у Београду. Након завршене гимназије, 1889. дипломирао је на  Филозофском факултету у Београду, па је студије наставио на Сорбони, водећој европској школи математике, код чувених француских математичара Поенкареа, Ермита и Пикара. На Сорбони је такође дипломирао математику, а потом и физику; као најбољег студента генерације, 1893. примио га је председник Француске, а већ наредне године одбранио је докторски рад.
Дух савремене француске и европске математике Михаило Петровић доноси у Београд, где исте године постаје професор Велике школе, што је преломни тренутак за развој математичких наука у Србији. Оснивач је српске математичке школе из које ће изаћи велики број угледних математичара не само у нашој земљи већ и широм света. Са непуних тридесет година живота, 1897. је примљен за дописног, а 1899. и редовног члана Српске краљевске академије, затим Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, почасног члана Академија у Букурешту, Прагу, Варшави и Кракову, и члана бројних европских научних друштава.
Михаило Петровић је дао светски значајан научни допринос математици кроз више стотина научних радова у области диференцијалних једначина, комплексне и нумеричке анализе, геометрије полинома и математичке феноменологије. Занимале су га и друге природне науке и теме, пре свега астрономија, хемија, теорија релативности. Штавише, Михаило Петровић се, како пише у његовој биографији, среће и на многим другим, често неочекиваним местима. Писац је закона и предлога међудржавних споразума, историчар, ихтиолог, сарадник дневних листова, творац шифарског система и главни шифрант српске и југословенске војске, проналазач и власник више патената - аналогних рачунских машина, артиљеријског даљинара, уређаја за избацивање и лансирање пројектила, аутоматског аутомобилског мењача, мотора са клипом наизменичног дејства, вечитог календара…
Аутори који се баве његовим делом слажу се да је тешко побројати а камоли описати богат, занимљив и неконвенционалан живот Михаила Петровића. Он је био и велики светски путник, и морепловац по северним и јужним морима, све до надомак Северном полу. Писао је на леп и занимљив начин па су његови путописи, али и неки романи, били омиљен део српске омладинске литературе. Свирао је виолину и предводио музичку дружину „Суз“, која је до почетка Другог светског рата била звезда боемског Београда. Свој чувени надимак Мика Алас добио је као велики и страствени риболовац, који се посебно поносио својом аласком дипломом.
Све до краја свог академског радног века, Михаило Петровић је био везан за Велику школу, односно за Београдски универзитет. Преминуо је у Београду, 8. јуна 1943, у свом дому, на Косанчићевом венцу бр. 22.

Милан Јовановић Батут

Здравствени просветитељ

Доктор и универзитетски професор, писац и просветитељ, оснивач београдског Медицинског факултета, др Милан Јовановић Батут рођен је 10. октобра 1847. године, у Сремским Карловцима. Школовао се у родном месту, Панчеву и Осијеку, где је матурирао 1865, а студије медицине завршио је у Бечу, 1878. године. Лекарску праксу започео је по повратку у домовину, у Сомбору.

Након што је, на позив црногорске владе, две године водио Санитетско одељење тамошњег Министарства унутрашњих дела и био главни лекар Цетињске болнице, захваљујући државној стипендији Србије, неколико година био је на усавршавању у иностранству. Радећи у водећим медицинским установама Европе тога времена, у Минхену, Берлину, Паризу и Лондону, посебно је проучавао проблеме хигијене и бактериологије, учећи код највећих имена европске медицине, укључујући и Луја Пастера. Након специјализације, позван је да оснује Катедру за бактериологију на Карловом универзитету у Прагу, али је ту понуду одбио и прихватио место редовног професора на Катедри хигијене и судске медицине на Великој школи у Београду, где је био и ректор.
По завршетку Првог светског рата, иницирао је оснивање Министарства народног здравља и основао Медицински факултет у Београду, где је био професор хигијене и први декан. Његово најзначајније животно дело било је здравствено просвећивање народа, чему је био посвећен током читавог радног века. Објавио је на десетине књига и брошура, и неколико стотина едукативних чланака. У својим делима истицао је значај породичних вредности као темеља снаге и духа народа, и главног покретача националне пропасти или препорода.
Др Милан Јовановић Батут био је носилац почасних доктората Универзитета у Београду, Свеучилишта у Загребу, Универзитета у Бечу и Карловог универзитета. Његова наставна, научна и просветитељска делатност донела му је бројна признања и одликовања, која представљају најстарију и историјски веома значајну групу у оквиру Збирке одликовања Архива САНУ.
Преминуо је у Београду, 11. септембра 1940. године.

Коста Стојановић

Математика у економији

Коста Стојановић је био математичар, утемељивач математичке економије и претеча кибернетике. Такође, био је преводилац и песник и први државник који је вођење политике заснивао на научном методу.

Коста Стојановић (1867-1921) је рођен у Алексинцу. Гимназију је завршио у Нишу. Дипломирао је математичке науке на Филозофском факултету Велике школе, 1889, као најбољи студент. У Паризу је изучавао математику, физику, астрономију и механику. Предавао је математику у Нишкој гимназији и у Другој београдској гимназији. Постао је први професор математичке физике на Великој школи, 1903. Универзитет је напустио 1909. и потом био министар у разним владама.
Примењивао је математику и термодинамику на друштвени живот. Своје политичко деловање извео је из принципа на којима су била заснована његова научна сазнања. Стојановићева расправа „О увозу и извозу Србије“ из 1902. представљала је прву примену математичког метода у економији. Ту је показао да Србија, на сваки динар робе који извезе у Аустроугарску - губи 22 динара! Ово сазнање је било увод у Царински рат.
Када је Аустроугарска 1906. блокирала економску размену са Србијом и увела јој санкције, Коста Стојановић је био министар привреде. Знајући да Аустроугарска није потрошач него само посредник у извозу робе из Србије на друга тржишта, почео је да проналази нова тржишта у Бугарској, Румунији, Грчкој, Италији, па чак и у Египту. Тако је 1908. окончан овај рат.

Јован Жујовић

Жујовићево златно доба

Геологија у Србији имала је велику срећу, кажу сами геолози, да је после Јосифа Панчића, као њеног зачетника, добила „још једног апостола науке“, какав је био његов најбољи ученик Јован Жујовић, једну од оних великих личности које су „концентрација жеља и идеја једног времена или једног народа“ (Кнежевић). За двадесет година развио је ову науку „до европског нивоа“.

Рођен је у селу Брусници, у Шумадији, 1856, где је његов отац Младен био окружни начелник. Основну школу, реалку и математичко-природњачки одсек Велике школе завршио у Београду. У Антрополошкој школи у Паризу студирао је антропологију и праисторију, а на Факултету наука - геологију. Одбранио је дисертацију о еруптивним и метаморфним стенама Анда, коју ће преточити у своје прво објављено петрографско дело.
У Србију се вратио 1880. као први наш школовани геолог, археолог и антрополог. Донео је модерна петрографска знања и први поларизациони микроскоп. Постављен је за суплента на катедри за минералогију и геологију, а три године касније за редовног професора. Стене у Србији, мало петрографски проучаване, отварале су му широко поље рада.
По угледу на Панчића, неуморно обилази Србију, Бугарску, Македонију, Црну Гору... уводећи у геолошка истраживања лабораторијска испитивања. Колико је интензивно радио на геолошком и петрографском упознавању Србије сведоче: геолошка карта Србије, бројни публиковани радови, покретање Геолошких анала Балканског полуострва (1889), оснивање Српског геолошког друштва (1891), подизање геолошког кадра, којем уступа поједине предмете, два основна уџбеника Петрографска минералогија и Петрографија I-III, увођење геолошке терминологије на српском, знатно увећана Панчићева збирка минерала, стена и фосила (1180 нових примерака седиментних стена из Србије, 900 еруптивних и 953 микроскопска препарата - први је наш природњак који је користио микроскоп), геолошка библиотека међу највећим на Балкану.
Својим животним делом Геологија Србије I-II  (Топографска геологија изашла је 1893,  Еруптивне стене 1900), заокружио је оно „што је неопходно да би се једна земља могла сматрати у основи проученом у геолошком смислу“ (Јовић). Оно и данас плени обиљем података и лепотом ауторовог језика и стила. Циљ његове интензивне делатности био је и сузбијање аустроугарског геолошког продора на Балкан, „одбијање да српске земље буду део њихове научне сфере“.
Општа геологија у издању СКА (1923) представљала је велики догађај у историји српске геологије и петрографије а написана је после бољег упознавања геолошке грађе Србије. Као археолог, значајно је допринео почецима ове науке у Србије, пре свега, праисторијске археологије. Формирао је прву збирку праисторијских предмета и први указао да ће Винча бити „једно од најбогатијих предисторијских селишта у Србији“. Један је од оснивача Археолошког друштва Србје, сарадник првог археолошког часописа Старинар, писац прве наше археолошке књиге Камено доба. Сматра се претечом петроархеологије, дисциплине чији су задаци петрографска одредба каменог материјала, утврђивање извора и размена тог материјала.
Раздобље 1880-1914, у коме је, поред политичких послова и обавеза у Академији,  највише урадио за српску геологију, његови ученици су назвали „Жујовићево доба“.

Јован Карамата

Стазама Мике Аласа

Један од највећих српских математичара 20. века, академик Јован Карамата дао је велики допринос математичкој науци, понајвише у области класичне математичке анализе и теорије функција. Светску славу стекао је доказавши Hardy-Littlewood теорему Тауберовог типа, а познат је и по томе што је увео појам правилно променљивих функција и открио нову класу теорема Тауберовог типа које данас називају Караматиним таубер теоремама. Године 1935. увео је угласте и витичасте заграде за Стирлингове бројеве (аналогно запису биномних коефицијената), што се данас назива Караматина нотација. У математици је позната и неједнакост мајоризације, названа и Караматина неједнакост. Научна историја Србије памти га као оснивача Караматине (југословенске) математичке школе, и једног од оснивача Математичког института САНУ (1946). Иначе студент славног проф. Михајла Петровића Аласа, Карамата је и данас најцитиранији српски математичар, па се често истиче да је српска математика са Михајлом Петровићем ушла у свет математичке науке, а са Јованом Караматом достигла свој врхунац.

Јован Карамата рођен је 1. фебруара 1902. у Загребу, као потомак старе земунске трговачке породице грчког порекла, која је дала познате привреднике, банкаре, професоре, инжењере и двојицу академика. Школовао се у Земуну и Лозани (Швајцарска), а математику је дипломирао и, три месеца након тога, докторирао у Београду, 1925. код проф. Михајла Петровића Аласа. Усавршавао се у Паризу, где је две године провео као стипендиста Рокфелерове фондације, а од 1928. године је асистент на Одељењу за математику Филозофског факултета Универзитета у Београду. Године 1930. добија звање доцента, 1937. ванредног професора, а по завршетку Другог светског рата, 1950. године, и редовног професора. У измењеној друштвено-политичкој атмосфери, искључиво научно настројени проф. Карамата не наилази на разумевање власти које га сматрају “реакционарним буржујем”, те 1951. прихвата редовну професуру на Универзитету у Женеви, где је остао до краја живота.
Академик Јован Карамата био је члан Југославенске академије знаности и умјетности (1933), Чешког краљевског друштва (1936) и Српске краљевске академије (1939), као и Српске академије наука и уметности (1948).  Такође, био је члан Математичких академија у Швајцарској, Немачкој и Француској, као и Француског удружења за развој науке, и главни уредник часописа L'Enseignement Mathematique у Женеви.
После дуге болести, преминуо је 14. августа 1967. године у Женеви; према његовој жељи, Караматини остаци почивају у родном Земуну.

Руђер Бошковић

Претеча модерне физике

Високо место у историји науке Руђер Бошковић (Дубровник 1711- Милано 1787) стекао је обимним научним делом у коме се налази мноштво антиципаторских идеја које су, треба веровати Вернеру Вајзенбергу, тек у савременој физици дошле „до потпуног изражаја“. Био је универзални, ренесансни дух XVIII века - математичар, физичар, филозоф, астроном, теолог, геодет, картограф, оптичар, археолог и архитект, песник и дипломата.

Бошковић је изданак угледне породице коју је у Дубровнику засновао Никола Бошковић, Србин из Ораховог Дола, у Херцеговини, са Павлом, ћерком Бара Бетере, трговца и песника, досељеног из Италије. Као трговац, емисар и драгоман дубровачке владе, Никола је прокрстарио Србију и Босну, посећивао немањићке задужбине и сакупљао православне реликвије.
Руђер је рано је остао без оца. Школовао се у родном граду и Риму у језуитским училиштима, а на гласовитом Collegium Romanum завршио и студије теологије, стекавши највише класично, стручно и богословско образовање, истичући се упоредо научном делатношћу. У 25-ој години објавио на латинском дисертацију O Сунчевим пегама.
У свом главном делу Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи (Theoria philosophiae naturalis, Беч 1758, исправљено издање Венеција, 1763) понудио је нови појам стварности и нову слику света. Време и простор, насупрот Њутну, сматрао је релативним, па се с правом сматра претечом А. Ајнштајна. Његова идеја да се сва стварност обухвати једним законом сила видљива је у савременим настојањима да се четири познате силе у природи опишу јединственом теоријом. Његово схватање да су материјалне тачке најелементарније честице материје блиско је савременом учењу да су све честице материје саграђене од недељивих кваркова и лептона. Његов „модел атома“ нашао је одјека у атомистици Томсона и Бора.
Значајни су његови научни приноси у математици (синтетичка геометрија), астрономији (први одређује ротацију Сунца, висину тропосфере, једначину за кретање комета), геодезији (утврдио да је Земље геоид, израдио мапу Папске државе, у анализи оштећења купуле цркве Св. Петра применио Платонов геометријски број). Конструисао је читав низ нових инструмената (кружни микрометар, геодетски сталак и др.). Писао је на латинском и италијанском језику, а само писма браћи и сестри на словинском (српском).
Плодна истраживачка делатност учинила га је познатим у свим научним центрима Европе, чланом многих академија и научних друштава, предавачем на угледним математичким катедрама у Риму, Павији и Милану, управником Опсерваторије у Брери и Оптичког центра у Паризу.

Ђорђе Станојевић

Електрификација Србије

Физичар Ђорђе Станојевић пионир је електрификације и индустријализације Србије, заслужан за увођење првог електричног осветљења и изградњу првих хидроцентрала у Србији. Поред електрицитета у физици, бавио се и истраживањима у механици, астрономији и технолошким новинама тог времена: фотографијом у боји, расхладним уређајима…Године 1899. у Београд је донео први рендген апарат, а 1904. је инсталирао прву радиотелеграфску станицу.

Захваљујући Ђорђу Станојевићу, Београд је 1893. имао електричну централу. На основу Станојевићевог проучавања хидроенергетског потенцијала Србије, изграђене су прве наше хидроцентрале: у Ужицу је, на реци Ђетињи, 1900. пуштена у рад прва домаћа хидроцентрала са Теслином трофазном струјом, а затим на Нишави, Пеку, Власини, Моравици и на Тимоку. Поред хидроцентрале на Вучјанки, Станојевић 1903. учествује и у градњи првог далековода у Србији, од Вучја до Лесковца.
Ђорђе Станојевић рођен је 7. априла 1858. у Неготину. На Великој школи у Београду, где је био асистент код проф. Косте Алковића, на Катедри за физику, дипломирао је 1881, и исте године ишао у Париз на прву међународну изложби о електрицитету. Од 1883.  предавао је физику у Првој београдској гимназији. Деценију касније постао је редовни професор експерименталне физике на Великој школи у Београду, 1909. именован је за декана Филозофског факултета, а 1913. и ректора Универзитета.
У области астрономије, као питомац Министарства војног се, од 1883. до 1887. усавршавао у најпознатијим европским астрономским и метеоролошким центрима. Током боравка у Париској опсерваторији, своје научне радове објављује у часопису француске Академије наука, што су први радови у области астрономије и астрофизике код Срба. Ђорђе Станојевић је и пионир фотографије у нас: уводи је у српску науку, дајући тиме велики допринос светској историји пејзажне и документарне фотографије; аутор је прве фотографије у боји и прве фотографије уз помоћ X-зрака начињене у Србији. Био је секретар Међународног удружења за научну фотографију, а 1902. објавио је прву фотомонографију наше земље, “Србија у сликама”.    
Преминуо је 11. децембра 1921. године, у Паризу.

Јован Цвијић

Уважавани научни ауторитет

Мало је тренутака у којима је српска наука доживела узлет у светским размерама као у случају Јована Цвијића (Лозница, 1865) и његове докторске тезе Das Karstphänomen, коју је написао на немачком а одбранио на Универзитету у Бечу. Дочекана је као „заставничко дело“ (Арчибалд  Гики), а Цвијић је у свету стекао признање утемељивача карстологије као нове геоморфолошке науке.

Цвијић је почео да се бави науком још као студент математичко-природњачког одсека Велике школе  (Прилог географској терминологији нашој), а наставио као средњошколски наставник географије и студент физичке географије и геологије у Бечу, проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. Његов опус из морфологије и хидрографије крашких терена је прва „целовита синтеза и систематика краса“, која је имала толики утицај да су и наше речи (увала, поље, хум, понор, долина) прихваћене као општи научни термини.
Открићем трагова глацијалног рељефа на највишим планинама Балканског полуострва, први је доказао да је ледено доба у Европи захватало шире подручје од Алпа . У раду Ледено доба у Проклетијама и околним планинама представио је реконструкцију неколико ледника и развој глацијалног процеса.  Оснивач је у нас вулканологије и лимнологије. За развој ове друге, вишеструки значај имају његова систематска истраживања данашњих језера. Урадио је монументални Атлас језера Македоније, Старе Србије и Епира.
Радом Антропогеографски проблеми Балканског полуострва (1902) и другим из ове области, проучавањем односа природе (рељефа, климе) и човека (друштва), миграција психичких типова балканског становништва, још једном је померио границе светске науке, засновао признату антропогеографску школу и нову (данас оспоравану) науку етнопсихологију. Колико су Цвијићев научни ауторитет и познавање демографије и антропогеографије Балкана уважавани, говори и то да је га је српска влада, на Мировној конференцији у Паризу 1918-1919, именовала првим стручњаком за етнографске границе, а касније за председниак територијалне секције.
Научне резулатет својих свестраних теренских истраживања током 38 година путовања (најчешће пределима Балкана, али и до далеког Трондхајма, на северу, и Крима, на истоку) Јован Цвијић је дао у три врло обимна синтетичка дела: Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије с поднасловом С проматрањима у Јужној Бугарској, Тракији, суседним деловима Мале Азије, Тесалије, Епира и северној Арбанији (1906, 1911), у три тома великог формата, на 2272 стране (јединствен приручник регионалне и историјске геологије, петрографије, геотектонике, глациологије, лимнологије, карстологије, антропогеографије, етнографије, социологије и историје); у Балканском полуострву (1922, 1929) и Геоморфологији I, II (1924, 1926).
Цвијић је био и научник са финим њижевним даром, урођеним осећајем за лепо приповедање и чист језик. Његов језик, стил, машта и сликовит израз очаравају и читаоца са префињеним естетским укусом.
Стигао је да оснује више научних установа (Географски завод, Српско географску друштво, иницирао је оснивање више нових факултета), часописа (Српски етнографски зборник, Гласник Српског географског друштва), да у два маха буде ректор Универзитета, председник Српске краљевске академије (за чијег живота је подигнута садашња Палата Академије).
Цвијићеви говори и ситнији чланци сабрани су у двема књигама под насловом Говори и чланци.

Владимир Јакшић

У темељима времена и статистике

Владимир Јакшић је рођен у Крагујевцу, 1824. године. Потицао је из угледне породице државног саветника и благајника. Високо образовање је стекао у Аустрији и Немачкој. Био је економиста, по струци. Након што се прво запослио у државној служби  као чиновник, постао је професор Лицеја, 1852. године. Његова предавање су била посвећена економским, односно трговачким темама.

Пионир је на пољу статистике у Србији. Одмах по оснивању, стао је на чело Одељења за статистику у оквиру Министарства финасија. Уложио је велики труд у прикупљање и сређивање статистичке грађе. Кључно његово дело у тој области је „Државопис Србије са разноврсним статистичким подацима“ које је периодично излазило од 1863. године.
А када је реч о природним наукама, зачетник је метеоролошких истраживања у Србији. Од младалачких дана, 1848. године, бавио се мерењима и осматрањим времена, захваљујући инструментима које је сам набавио. Јакшић је поседовао имање у београдском кварту Сењак, где је са одговарајућом опремом долазио до значајних података о метеорологији, што је публиковао за научну јавност. На основу његових раних мерења настала је прва студија о клими у Србији.
Обавио је 1855. путовање по Европи да би се упознао са начином рада великих метеоролошких станица. Већ следеће године, наручио је у Бечу опрему за 20 метеоролошких станица у Србији. До 1857. године, Кнежевина Србија је имала чак 27 метеоролошких станица и по чему била у европском врху.
Био је члан Српског ученог друштва, претече Српске академије наука и уметности. Јакшић је добио низ српских и страних одликовања. Преминуо је 1899. године.

Кирило Савић

Препород железнице

Инжењер грађевинарства Кирило Савић родио се у Ивањици, 1870. године. Школовао се у Србији. Диплому Техничког факултета у Београду стекао је када су му биле 22 године. Специјализовао се за грађевнску струку. Након тога се дошколовавао у Берлину, где је завршио Високу техничку школу.

Пре него што је добио професуру на факултету - завршио га је 1906. године - имао је прилику да се искаже у практичном раду. Пројектовао је и надзирао изградњу  железничких пруга по Русији, где се касније враћао да гради железнице. У својој земљи је, на прелазу 19. у 20 век, градио мостове и сличне објекте.
Био је учесник Ослободилачких ратова Србије. Његова знања из грађевинарства била су од велике помоћи војсци у Првом светском рату. Шеф Катедре за железницу и путеве постао је 1922. године. Као професор, писао је уџбенике за студенте.
Кирило Савић је највише постигао радећи на изградњи железница и развоју железничке технике. Иако у позним годинама, после Другог светског рата узео је учешће у значајним грађевинским подухватима. Један је од пројектаната пруга Брчко-Бановићи, Шамац-Сарајево и Београд-Бар. Почетком 1946. године био је на функцији министра без ресора у влади Федеративне Народне Републике Југославије.
Написао је већи број књига и научних радова. Издваја се уџбеник посвећен изградњи железнице, у више томова. Значајно му је и дело “Ублажавање успона у тунелима”. Објављивао је научна дела и на руском.
Савић је био члан САНУ. Умро је у Београду, 1957. године. По њему је био назван Железнички институт у Београду.

Звонко Марић

Квантна физика, најзад

Академик Звонко Марић је био један од наших највећих физичара и мислилаца. Свирао је виолину, говорио је пет језика. Био је изванредан познавалац теорије поља. Иницирао је увођење предмета квантне теорије поља, на београдски ПМФ.

Звонко Марић (1931-2006) је рођен у Бујановцу. Основну школу и гимназију завршио је у Лесковцу где се преселила његова породица. Интересовање за природне науке и прва знања о њима стекао је помажући оцу апотекару. „Елементи апстракције, од тих првих контаката са рационалном компонентом живота, били су моја свакодневица“, записао је.
Дипломирао је физику 1955. на београдском ПМФ-у. Потом је отишао на специјализацију у Институт за теоријску физику у Копенхагену. Стицао је знања у седишту развоја квантне теорије, уз Нилса Бора, припремајући докторат који је одбранио у Београду. Руководио је Лабораторијом за теоријску физику Института „Борис Кидрич“, у Винчи. На београдском Институту за физику је основао Лабораторију за теоријску физику. Предавао је физику у Београду, Новом Саду и Орсеју, у Француској. Дописни члан САНУ је постао 1985. а редовни 12 година касније.
Сарађивао је истраживачима из Института за нуклеарну физику у Орсеју и Обједињеног института за нуклеарне науке у Дубни (СССР). Бавио се методолошким и основним проблемима квантне теорије, у сарадњи са физичарима из Института „Анри Поенкаре“, у Паризу. Објавио је низ значајних радова из области нуклеарне физике на ниским и средњим енергијама, проблема обједињавања нуклеарне физике и физике елементарних честица, области атомске и молекуларне физике, фундаменталних питања квантне механике и статистичке физике. У покушају да детаљно анализира сазнајне и филозофске утицаје које је квантна механика имала на физику и  људско знање, објавио је монографију „Оглед о физичкој реалности“ која представља драгоцени допринос филозофији и теорији сазнања.

Михајло Пупин

Професор, проналазач и патриота

Велики српско-амерички научник, проналазач, универзитетски професор и добротвор, Михајло Идворски Пупин, својим радом на пољу електрицитета и електромагнетизма иновирао је телеграфију, телефонију и радио-технику, и отворио пут модерним телекомуникацијама. Пупинов рад је од врхунског значаја за развој вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, и за развој електротехнике, као и за рентгенологију, у којој је открио брзу методу рентгенског снимања. Његов најзначајнији проналазак, познат као „Пупинова теорија“ (1896), омогућио је отклањање шума, који је био главна сметња преносу телефонских сигнала на дужа растојања. Пупин је тај проблем решио постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.

Рођен 9. октобра 1858. у Идвору, у некадашњој Аустро-Угарској, Пупин је дечачка лета проводио чувајући стоку по пашњацима око села. Током ноћи поред стада, приметио је да, уз помоћ звучних вибрација на тврдом тлу, може издалека да зна где стока лута, што је био наговештај изума којима ће Пупин, 25 година касније у САД, створити велико научно име и богатство. О свом путу од скромног детињства до научне славе написао је аутобиографију “From immigrant to inventor”, која је касније објављена на српском под називом “Са пашњака до научењака”, а за коју је 1924. добио Пулицерову награду за књижевност.
Стигавши 1874. на тло САД, као 16-годишњак без завршене школе и знања енглеског, изборио се за упис на студије на Колумбија универзитету, где је касније деценијама предавао математичку физику и електроинжењерство. У међувремену се усавршавао на Кембриџу и на Универзитету у Берлину.
Михајло Пупин је био члан Америчке академије наука, председник Њујоршке академије наука, Француске академије наука, Српске краљевске академије, почасни доктор 18 универзитета. Године 1915. био је међу оснивачима америчког Националног саветодавног комитета за аеронаутику, који ће касније бити познат као НАСА.  
У време Балканских ратова и у Првом светском рату организовао је помоћ Србији и Црној Гори, и допринео информисању америчке јавности о напорима Јужних Словена да створе сопствену државу. Године 1909. је основао српску исељеничку организацију „Слога“ (касније Српски народни савез) и Коло српских сестара. У знак захвалности мајци, основао је „Фонд Пијаде Алексић-Пупин”, а у оквиру САНУ „Фонд Михајла Пупина” за помоћ студентима током школовања у Србији.
Као почасни конзул Србије у САД (1912), Пупин је био и први наш дипломата на тлу Америке. По завршетку Првог светског рата, кад се расправљало о границама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Пупинов меморандум америчком председнику САД Вудроу Вилсону дао је смернице о томе како да за Краљевину Југославију буду спасени део Баната, Блед и бледски троугао са Триглавом, део Далмације, Међумурје и Барања.
Пупин је преминуо у Њујорку, 12. марта 1935, у 76. години. 

Павле Савић

Атоми током фисије

Павле Савић је рођен 10. јануара 1909. године у Солуну. Због службе његовог оца, породица се често селила, па је основну школу започео у Свилајнцу, нижу гимназију завршио је у Београду, а велику матуру положио у Пожаревцу, 1927. Студирао је физичку хемију на Филозофском факултету у Београду и дипломирао 1932. Следеће године постао је асистент на Катедри за физику Медицинског факултета у Београду. Године 1935. добио је стипендију француске владе за научно усавршавање на Институту за радијум.

Кћерка Марије Кири, Ирена Жолио-Кири предложила је Савићу да са њом ради на проблему порекла радиоактивности која настаје неутронским озрачењем урана, што  је годину дана пре тога запазио италијански физичар Енрико Ферми. Ирена је са сарадницима тада радила на бомбардовању торијума неутронима, после чега су испитивали добијене синтетичке радиоактивне елементе. Током лета 1938, Ирена Жолио-Кири и Павле Савић неутронима су бомбардовали изотоп уранијума 235, покушавајући да изазову његово цепање. Када су у томе успели, објавили су три чланка на ту тему. У трећем чланку су показали да се уранијум, при бомбардовању неутронима, претворио у елемент сличан лантану.
Очекивало се да ће Жолио-Кири и Савић добити Нобелову награду. Међутим, почео је Други светски рат и награда неколико година није додељивана. Мада је 1944. године награда за откриће фисије додељена Оту Хану, Павле Савић је био централна личност сторије о фисији.
Пред крај рата, 1944. Југославија га је послала у СССР, где је радио у Институту физичких проблема у Москви, сарађујући са совјетским научницима: Пјотром Капицом, Лавом Ландауом и Александром Шаљниковим. Али 1946, позван је да се врати у земљу, да гради домаћи институт. Уз помоћ француског физичара Роберта Валена, Савић је са сарадницима подигао Институт за нуклеарне науке „Винча“, чији је директор био до 1960. године.
Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1946. године, а редовни члан 1948. На челу САНУ био је од 1971. до 1981. Умро је у Београду, 1985. године.

Математика и Сунце

Милутин Миланковић, један од највећих српских научника, први српски доктор техничких наука и академик САНУ, убраја се међу светске научнике који су обележили 20. век. Математичар, астроном по коме носе називе два кратера (на Месецу и на Марсу) и један планетоид, творац најтачнијег календара, климатолог познат по најутицајнијим научним теоријама у тој области, геофизичар по коме се назива медаља Европске уније за област геонаука, грађевински инжењер који је у грађевинарство увео математичко моделовање. Америчка НАСА уврстила га је у 15 највећих умова свих времена који су проучавали Земљу.

Милутин Миланковић рођен је 20. маја 1879. године у Даљу, у ондашњој Аустро-Угарској. Школовао се на Бечком технолошком институту, где је 1904. дипломирао и касније докторирао. Године 1909. напушта успешну инжењерску каријеру у Бечу да би се вратио у Србију и посветио професорском раду на Универзитету у Београду (УБ). Као угледни професор примењене математике и оснивач Катедре небеске механике на УБ, Миланковић је био директор Београдске опсерваторије, члан и суоснивач Комисије за небеску механику Међународне астрономске уније и потпредседник Српске академија наука и уметности. Радио је и као статичар и надзорник на низу армирано-бетонских конструкција широм Југославије.
Фундаментални допринос науци Милутин Миланковић је, међутим, дао у области климатологије. У свом раду “Математичка теорија топлотних феномена произведених сунчевим зрачењем” представио је једну од најутицајнијих научних теорија о клими: било је то прво потпуно математичко објашњење како мале промене у ротацији и путањама планета око Сунца утичу на количину сунчевог зрачења које планете примају, једноставније названо инсолација. Тиме је пружио основу за разумевање климатске историје Земље и узрока њених великих ледених доба, што ће објединити у свом капиталном делу “Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба”, 1939/1940. године.
Миланковићевим објашњењем дугорочних климатских промена на Земљи изазваних променама положаја Земље у односу на Сунце, који су данас познати као Миланковићеви циклуси, делимично су објашњена ледена доба у геолошкој прошлости Земље.
Милутин Миланковић је готово цео свој радни век провео на Универзитету у Београду. Преминуо је 12. децембра 1958. године.

Никола Хајдин

Мостови изнад и преко свега

Када се помене име Николе Хајдина, прва асоцијација су мостови са косим затегама које је он патентирао. А можда и друга мисао: академик, дугогодишњи председник САНУ. Тек после: професор Грађевинског факултета у Београду, предавач на многим светским универзитетима, полиглота…

Никола Хајдин је рођен 4. априла 1923. године у Врбовском, у Горском Котару, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Загребу, Огулину, Сушаку и Карловцу, а завршио је у Београду, где је његова породица избегла 1941. После рата уписао је Грађевински факултет Универзитета у Београду. Дипломирао је на Конструктивном одсеку, 1951. Ту је 1956. стекао докторат техничких наука, одбранивши дисертацију “Један поступак за нумеричко решавање граничних задатака и његова примена на неке проблеме теорије еластичности”.
За научног сарадника Грађевинског факултета у Београду изабран је 1958, за доцента 1960, за ванредног професора 1961, а за редовног 1966. године. Дописни члан САНУ постао је 1970. а редовни 1976. године. За председника САНУ биран је у три мандата, 2003-2015. На Грађевинском факултету предавао је Теорију конструкција, Теорију пластичности и Нелинеарну еластичност. Предавао је и на универзитетима у Лондону, Лозани, Штутгарту, Дрездену и Дармштату.
Никола Хајдин је аутор бројних конструкција, међу којима мостови са косим кабловима заузимају водеће место. Тај његов рад је, шездесетих година прошлог века, представљао револуционарну технологију. Његови најпознатији пројекти су: мост “Слобода” у Новом Саду, железнички мост преко Саве у Београду, мост преко Висле у Плоку, у Пољској. Пројектовао је мостове у Босни и Херцеговини (мост на Врбасу, поред Бањалуке), Црној Гори, Северној Македонији, Словенији, Швајцарској, Канади, Русији и Индији.
Научна делатност Николе Хајдина односи се на Теорију конструкција, на Теорије танкозидних носача и на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција. Допринео је и изградњи великих  лучних брана: Гранчарево код Требиња, Мратиње на реци Пиви и Глажња у Северној Македонији, примењујући метод који је објавио 1956. године. У научним часописима штампано му је око двеста радова, од чега је приближно половина објављена у иностранству.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"