EKOLOGIJA

Dr Vladica Božić

Iskustva drugih

Upravljanje komunalnim otpadom u Japanu

Proizvodi koji imaju određenu namenu se najčešće dobijaju preradom prirodnih resursa, pri čemu mogu nastati velike količine otpada. Dodatno, posle određenog vremena i sam proizvod će izgubiti upotrebnu vrednost (životni vek) i odložiti se, najčešće kao otpad. S napretkom društva povećala se i količina otpada, što је izazvalo negativni uticaj na stanje životne sredinu. Zbog toga se u ljudskom društvu moralo organizovati upravljanje otpadom.

U Japanu su nekada otpad sakupljali sami proizvođači otpada ili privatni operateri da bi ga bacali u reke i okeane, ili ostavljali na putevima i praznim parcelama u nehigijenskim uslovima. To je dovodilo do masovne pojave muva, komaraca i pacova, prenosilaca zaraznih bolesti. Da bi se to sprečilo, otpad je počeo da se odlaže na deponije, ali je to izazavalo dodatni problem jer je Japan pretežno planinska zemlja tako da je prostor za deponije i odlaganje na njima ograničen. Zbog toga je 1900. godine donet Zakon o čišćenju otpada koji je omogućio da se otpad spaljuje. Pošto postrojenja za spaljivanje otpada nisu postojala, otpad se odlagao na otvorenom i neprekidno spaljivao.
Zajedno sa visokim ekonomskim rastom iz 1960-ih, količina otpada u Japanu se toliko povećala da je izazvala opterećenje na deponijama pa je sve više počelo da se primenjuje odlaganje komunalnog otpada tretmanom u spalionicama. Pri spaljivanju je nastajao dim u kojem su se nalazile opasne materije i gasovi, zbog čega su se stanovnici u početku protivili izgradnji ovih postrojenja i zbog čega je vlada Japana 1971. godine odredila standarde za objekte za upravljanje komunalnim otpadom, čime su uvedene napredne tehnologije za očuvanje životne sredine.

Princip 3R

Od 90-ih godina prošlog veka, upravljanje otpadom u Japanu se zasniva na principu 3R (smanjenje generisanog otpada, ponovna upotreba i reciklaža, eng. reduce, reuse and recycle) uz obezbeđen dalji tretman (konačno odlaganje) preostalog otpada. Pod daljim tretmanom otpada se podrazumeva njegovo spaljivanje, odnosno usitnjavanje, razvrstavanje i u manjoj meri odlaganje negorivog otpada na deponije, uz rekultivaciju zemljišta po potrebi. Zahvaljujući ponovnom korišćenju otpada i reciklaži otpada koji se ne može ponovo koristiti, količina odloženog otpada je svedena na minimum. Da bi se to postiglo, u celoj zemlji je uspostavljen sveobuhvatan sistem odvajanja otpada na izvoru, obično u domaćinstvima i firmama. Da bi osigurale da se otpad odvaja na izvoru, vlada i lokalne vlasti primenjuju stroge propise i smernice. Otpad iz domaćinstva je kategorisan u nekoliko različitih vrsta: zapaljivi, negoreći, reciklažni, kabasti, zeleni, opasan i ostali kućni otpad, kao i plastični kontejneri i ambalaža. I otpad iz firmi je podeljen na zapaljivi, negoreći, zeleni (u koji spada i onaj sa gradskih javnih površina) i ostali otpad. Na primer, u opasan otpad spadaju baterije, fluorescetne sijalice i određene hemikalije, zapaljivi otpad obuhvata i organski otpad, dok negoreći otpad uključuje predmete poput keramike i stakla. Zeleni otpad se drobi i usitnjava da bi se podsticala efektivna upotreba biljnih resursa kao sirovine za kompost.

Otpad koji se može reciklirati uključuje papir (talasasti, višeslojni i novine), staklo, plastiku, tekstil i druge odevne predmete, jestivo ulje i metal, koji se prikupljaju odvojeno i obrađuju za ponovnu upotrebu. Posebno se prikupljaju i PET i staklene boce, posude za hranu, konzerve i limenke za piće i koriste kao sirovine u proizvodnji novih proizvoda. Od sakupljenih PET boca se, pored novih boca, proizvode tepisi, različiti tekstilni proizvodi i dr. I staklene boce se posle pranja i otklanjanja nečistoća drobe, i to usitnjeno staklo se koristi za proizvodnju novih boca, dok se drobljeno ravno staklo prerađuje u sirovinu za proizvodnju staklene vune.

Proizvođači ambalažnog otpada i drugog materijala koji se koristi za pakovanje su odgovorni za njegovo sakupljanje, reciklažu ili odlaganje. To načelo je, uz primenu stogih propisa, dovelo do razvoja ekološki prihvatljive ambalaže i smanjenja količine ambalažnog otpada.

Svest stanovnika

Stanovnici su odgovorni za razvrstavanje svog otpada kod kuće u određene kategorije, za šta se najčešće koriste odvojene kante ili kese za svaku vrstu otpada. Mnoga domaćinstva imaju posebne kontejnere za reciklažu, a zapaljivi i nezapaljivi otpad se često stavlja u različite kese ili kontejnere. Pored toga, lokalne vlasti sprovode obrazovne kampanje i kampanje podizanja svesti kako bi informisale stanovnike o važnosti pravilnog sortiranja otpada. Ove kampanje uključuju detaljna uputstva o tome kako odvojiti različite vrste otpada i koje su ekološke prednosti reciklaže. Stanovnici se podstiču da smanje nastajanje otpada i aktivno učestvuju u njegovom razdvajanju i reciklaži. Takođe, stanovnici koji ne poštuju pravila odvajanja otpada mogu biti novčano kažnjeni jer se propisi o upravljanju otpadom strogo primenjuju. To je dodatno doprinelo visokom nivou poštovanja pravila o odvajanju i odlaganju otpada od strane stanovništva.

Lokalne vlasti organizuju raspored prikupljanja otpada za stanovništvo u kojem su navedeni dani sakupljanja za svaku vrstu otpada. Različite kategorije otpada prikupljaju se različitim danima u nedelji, odgovarajućim kamionima smećarima koji vrlo često imaju tovarni prostor male zapremine da bi mogli da prođu kroz uske ulice. Radi efikasnijeg prikupljanja i transporta u gradovima sa širom zonom sakupljanja, uspostavljane su pretovarne stanica gde se otpad prikupljen manjim kamionima za smeće prebacuje u kontejnere, gde se sabija i pretovaruje u veće kamione. Kontejneri se zatim velikim kontejnerskim kamionima transportuju do deponija ili postrojenja za spaljivanje.
Pored toga loklane vlasti često imaju određena mesta-centre za reciklažu gde stanovnici mogu odložiti određene vrste otpada koji se ne prikuplja na drugima mestima u odvojenim kontejnerima, kao što su elektronski otpad ili otpad velikih dimenzija, kao što je nameštaj. Ovo omogućuje stanovništvu da pravilno odlažu predmete koji se mogu reciklirati da se dalje sortiraju, obrađuju i pripremaju za reciklažu.  

Japan ima posebne propise za reciklažu i odlaganje električnog i elektronskog otpada, promovišući odgovorno rukovanje sa proizvodima kao što su kućni aparati na kraju njihovog životnog ciklusa. Oni se rastavljuju na delove koji se sortiraju ručno ili pomoću magneta, kako bi se metalni i plastični delovi vraćali za reciklažu. Tehnologije za reciklažu kućnih aparata koje se koriste omogućavaju bezbedan tretman opasnih materijala kao što su hlorofluorougljenici i hidrohlorofluorougljenici iz frižidera, klima uređaja i izolacionih materijala koji se odvojeno sakupljaju radi kasnijeg pravilnog odlaganja. Pri tome se vodi računa o bezbednosti radnika i zaštiti životne sredine. Takođe, vozila na kraju radnog veka preizimaju registrovani agenti radi dalje reciklaže, a troškove reciklaže snose korisnici vozila. Zbog svih ovih mera je nivo reciklaže u Japanu na visokom nivou -  ukupno se reciklira 78% otpada čime se istovremeno postiže smanjenje otpada i očuvanje prirodnih resursa.
Preostali deo otpada, koji se ne može ponovo koristiti ili reciklirati, uglavnom se šalje u postrojenja za termičku obradu-spaljivanje gde se pretvara u pepeo, „leteći” pepeo i dimne gasove pri čemu je početna zapremina otpada (prethodno sabijenog u kamionima za odvoz otpada) smanjena i do 96%. Pri spaljivanju se emituje dim koji može sadržati značajne količine čestica teških metala i gasove kao što su sumpordioksid, metan, hlorovodonik, oksidi azota i dioksin, pa je propisima uveden obavezan tretman emisije gasova. Pored toga i lebdeći pepeo mora biti dodatno obrađen (procesuiran) kako bi se sprečilo njegovo „curenje“ pre nego što se odloži na deponuje. Zbog toga su ova postrojenja opremljena naprednim tehnologijama za tretman pepela i gasova (hlađenje gasova, vrećasti filteri, aktivan ugalj i katalizatori) kako bi se emisija štetnih materija smanjila do nivoa koji nema uticaj na životnu sredinu, pri čemu se merenjima vrši i kontrola nivoa zagađenja.

Spaljivanje i recikliranje

U Japanu je 2021. godini postojalo 1028 postrojenja za spaljivanje otpada, dok je 2009. godine bilo 1243, što znači da se njihov broj smanjuje. Prema vrsti tehnologije koja se koristi, najviše je napravljeno spalionica sa rešetkama, sa fluidizovanim slojem i onih za gasifikaciju sa ciljem reciklaže pepela. Toplota dobijena spaljivanjem otpada može biti korišćena za proizvodnju pare koja može pokretati turbine i tako se dobijena toplota pretvara u električnu energiju ili se koristi za zagrevanje vode i odvođenje tople vode ili pare do korisnika.

Sa oko 40 miliona tona tretiranog otpada, Japan je najveći korisnik termičke obrade komunalnog otpada u svetu, pri čemu je istovremeno postignuto i značajno smanjenje potrošnje fosilnih goriva, u čemu Japan oskudeva. Čak se i pepeo koji nastaje spaljivanjem otpada može koristiti kao sirovina za proizvodnju cementa (ekocement). Taj cement ima raznovrsnu primenu, koristi se za dobijanje armiranog betona pri zidanju zgrada i drugih objekata, popločavanja staza i trotoara, slivnika ili stubića i klupa. Preostali deo otpada koji se ne može recilirati i spaliti kao i opasan otpad se odlažu na deponije, koje su izgrađene u skladu sa strogim propisima kako bi se sprečio njihov uticaj na životnu sredinu.

Može se reći da je u Japanu uspostavljen razvijen i visoko efikasan sistem upravljanja otpadom, zasnovan na kombinaciji strogih propisa, učešća javnosti i primeni naprednih tehnologija. Sistem se zasniva na smanjenju otpada, očuvanja resursa i minimiziranja uticaja odlaganja otpada na životnu sredinu. Pored toga, na uspeh japanskog sistema upravljanja otpadom utiču i kulturne norme, promotivne aktivnosti na podizanju svesti javnosti i snažan osećaj društvene odgovornosti među građanima. Stalno ulaganje u istraživanje i tehnologiju kojima su se poboljšale metode upravljanja otpadom omogućuje prelazak na društvo čiji je način života u skladu sa dekarbonizovanim društvom i društvo koje reciklažom obnavlja resurse. U mnogim lokalnim zajednicama u Japanu se već uspostavlja i upravljanje otpadom koje se zasniva na principu 4R (odbijanje korišćenja predmeta za jednokratnu upotrebu, smanjenje generisanog otpada, ponovna upotreba i reciklaža, eng. refuse, reduce, reuse and recycle).

Dr Vladica Božić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"