TEMA BROJA

Dr Ana Paunović

Neuronauka

Nepoznanice živog sveta

Beskičmenjaci, kao što su insekti, rakovi i mekušci imaju mozgove, iako su znatno jednostavniji u odnosu na mozgove kičmenjaka kao što su, na primer, ptice i sisari. Mozak beskičmenjaka obično se sastoji od manjeg broja neuropila, složenih nervnih centara koji kontrolišu različite funkcije tela i ponašanje beskičmenjaka.

Kod insekata, mozak se sastoji od segmentiranih ganglija koji kontrolišu različite delove tela. Svaka ganglija je odgovorna za određeni segment tela i povezana je sa nervnim vlaknima koja se pružaju do ostalih delova tela. Zanimljivo je da insekti mogu izvršavati složene zadatke, poput letenja i orijentacije u prostoru, koristeći relativno jednostavan mozak. Mnogi beskičmenjaci pokazuju izuzetnu sposobnost prilagođavanja okruženju i učenja. Na primer, mravi su poznati po svojoj sposobnosti da rešavaju kompleksne zadatke, kao što su pronalaženje hrane i navigacija u grupi. Mozak mrava je fascinantan jer su mravi socijalne životinje i imaju složene hijerarhije i kolektivne odluke koje se donose na osnovu komunikacije među jedinkama. Pčele imaju malene mozgove, ali imaju sposobnost da se orijentišu u prostoru i da se pamte različiti mirisi i boje.

Sposobnost obnove?

Neki beskičmenjaci poput morskih krastavaca, morskih zvezda i planarija mogu regenerisati svoje nervne ćelije i obnoviti oštećene ili izgubljene delove nervnih puteva. Ova sposobnost regeneracije može biti ključna za preživljavanje i oporavak od povreda. Iako su mozgovi beskičmenjaka manje složeni od mozgova kičmenjaka, oni su i dalje fascinantni i pružaju nam uvid u raznolikost i evoluciju života na našoj planeti.
Mozak kičmenjaka, poput riba, nekih gmizavaca i ptica, ima ograničenu sposobnost regeneracije nervnih ćelija. To znači da neki od ovih kičmenjaka mogu regenerisati određeni broj nervnih ćelija nakon oštećenja. Međutim, sisari, uključujući i ljude, imaju veoma ograničenu sposobnost regeneracije nervnih ćelija u mozgu.
Mozak riba je složen organ koji se nalazi u glavi riba. On je odgovoran za različite funkcije kao što su regulacija kretanja, ravnoteže, vida i mirisa, kao i obrada informacija iz spoljašnjeg okruženja. Mozak riba se sastoji od nekoliko delova, uključujući veliki mozak, međumozak, srednji mozak i zadnji mozak (metencefalon) Ovi delovi mozga riba imaju različite uloge i funkcije u regulisanju ponašanja i fiziologije riba. Ajkule, na primer, imaju složen mozak koji im omogućava da budu vrlo dobro prilagođene svom okruženju. Jedna od fascinantnih karakteristika mozga ajkula je njegova sposobnost da detektuje električne signale koji potiču od drugih organizama u vodi. Ovo im omogućava da otkrivaju plen i izbegavaju potencijalne pretnje. Takođe, mozak ajkula je prilagođen za navigaciju u vodi i mapiranje teritorija.

Prilagođavanje mozga

Mozak vodozemaca je manji od mozga ptica i sisara, međutim proporcionalno veličini tela, mozak vodozemaca je relativno veći od mozga drugih kičmenjaka. Mozak vodozemaca se sastoji od nekoliko delova, uključujući moždano stablo, mali mozak, veliki mozak i srednji mozak. Moždano stablo je odgovorno za osnovne funkcije kao što su disanje, srčani ritam i refleksi. Mali mozak kontroliše koordinaciju pokreta, dok veliki mozak igra ključnu ulogu u percepciji i obradi senzornih informacija. Srednji mozak je uključen u regulaciju vida i sluha. Kod nekih vrsta vodozemaca, kao što su žabe, mozak prolazi kroz proces preobražaja. Tokom ovog procesa, mozak se menja kako bi se prilagodio novim anatomskim i fiziološkim karakteristikama koje vodozemci razvijaju tokom svog života. Interesantno je da se kod nekih vrsta vodozemaca, poput aksolotla, može desiti fenomen regeneracije mozga. To znači da, ako im se povredi mozak, oni mogu regenerisati oštećene delove i povratiti funkcionalnost.
Mozak gmizavaca je relativno jednostavan u odnosu na mozak sisara. Ima manje regija i manje razvijene strukture. Međutim, i dalje je sposoban da obavlja osnovne funkcije kao što su regulacija osnovnih telesnih funkcija, poput disanja i varenja, kao i obrada osnovnih senzornih informacija. Mozak gmizavaca takođe ima određene delove koji su odgovorni za instinktivno ponašanje, kao što je borba ili beg od opasnosti. Kornjače imaju relativno mali mozak, ali su sposobne da se snalaze u svojim životnim sredinama i imaju izražene instinkte. Gmizavci imaju imaju razvijen hipokampus, deo mozga koji je odgovoran za učenje, memoriju i navigaciju. Kod gmizavaca, hipokampus je posebno razvijen kako bi se nosio s izazovima preživljavanja u okruženjima. Neki gmizavci, poput zmija, imaju izuzetno razvijeno čulo mirisa. Njihov mozak je prilagođen za obradu i tumačenje informacija dobijenih iz mirisnih receptora. To im omogućava da otkriju hranu, pronađu partnere i prepoznaju opasnosti u okolini.

Ptica pred ogledalom

Mozak ptica je relativno mali u odnosu na veličinu njihovog tela. Procenat mozga u odnosu na masu tela ptica varira od vrste do vrste. U proseku, mozak ptice čini oko 1,4% do 2,0% ukupne mase tela. Međutim, važno je pomenuti da postoji velika varijabilnost u ovom odnosu između različitih vrsta ptica. Na primer, vrste ptica koje su poznate po svojoj inteligenciji, kao što su sove i papagaji, često imaju veći procenat mozga u odnosu na masu tela u poređenju s drugim pticama. Na primer, kod papagaja, mozak čini 4% ukupne mase tela. Međutim, ptice su poznate po relativno visokom nivou razvijenosti mozga u poređenju sa mnogim drugim životinjama. One imaju jedinstvenu strukturu mozga koja im omogućava da budu izuzetno pametne. Na primer, vrane su vrlo inteligentne i mogu da koriste alate i rešavaju složene zadatke. Neki papagaji mogu da koriste alate, a imaju i sposobnost razumevanja i reprodukovanja ljudskog govora.
Kod nekih vrsta ptica, poput golubova, mozak je povezan s njihovim navigacijskim sposobnostima. Mogu da se snađu i orjentišu na osnovu magnetnog polja Zemlje. Ptice imaju izuzetno dobro razvijen vidni centar u mozgu, što im omogućava da vide šire spektar boja i da detektuju ultraljubičasto svetlo koje ljudsko oko ne može da registruje. Istraživanja su pokazala da ptice imaju sposobnost prepoznavanja sebe u ogledalu, što ukazuje na postojanje svesti o sopstvenom identitetu. Ova sposobnost je povezana sa određenim delovima mozga koji su zaduženi za prepoznavanje i samosvest.
Mozak sisara je podeljen na različite delove, kao što su veliki mozak, mali mozak, srednji mozak i moždano stablo. Svaki deo ima svoju specifičnu ulogu u regulisanju različitih funkcija tela. Veliki mozak je najveći deo mozga sisara i odgovoran je za visoke kognitivne funkcije, kao što su mišljenje, govor, pažnja i donošenje odluka.
Mali mozak je odgovoran za koordinaciju pokreta, ravnotežu i preciznost. Srednji mozak igra važnu ulogu u prenošenju senzornih informacija i regulisanju određenih refleksa.
Moždano stablo je odgovorno za kontrolu osnovnih funkcija tela, kao što su disanje, otkucaji srca i varenje. Mozak sisara se razlikuje od mozga drugih životinja po svojoj složenosti i razvijenosti. Mozak sisara je veoma plastičan organ, što znači da se može menjati i prilagođavati tokom života na osnovu iskustava i učenja. Mnoge vrste sisara imaju dobro razvijene moždane opne, kao što su moždana kora i hipokampus, koji su ključni za pamćenje i učenje.

Delfini, napola budni dok spavaju

Delfini su morski sisari, koji ne mogu da dišu ispod vode, poput riba. Zbog toga je spavanje za njih izazov. Umesto da spavaju poput ljudi, delfini imaju sposobnost da „spavaju“ samo jednom polovinom svog mozga dok druga polovina ostaje budna. Ova vrsta spavanja, koja se naziva unihemisferički san, omogućava delfinima da ostanu svesni svoje okoline i da nastave da dišu. Jedno oko delfina ostaje otvoreno, a polovina mozga koja je budna ostaje aktivna i kontroliše disanje. Takođe, ova vrsta sna omogućava delfinima da ostanu u pokretu i da održe svoju vitalnost. Tokom ovog unihemisferičkog sna, delfini se kreću polako i povremeno izlaze na površinu da udahnu vazduh. Delfini su poznati po tome da spavaju u grupama, što im pruža dodatnu zaštitu.
Prema trenutnim saznanjima, ne postoji način da sa sigurnošću znamo da li životinje sanjaju. Sanjanje je složen proces koji se dešava u mozgu, a čovek ne može da direktno pristupi mislima i iskustvima životinja. Međutim, s obzirom na to da mnoge životinje imaju dubok san i REM fazu sna, što je povezano sa sanjanjem kod ljudi, postoji mogućnost da i životinje imaju neku vrstu snova. Ipak, ovo je još uvek predmet istraživanja i nauka još uvek nije dala odgovor na ovo pitanje.

Orke i govor u grupama

Orke se često nazivaju kitovima ubicama. Taksonomski se svrstavaju u porodicu delfina (Delphinidae) i pripadaju redovima kitova. Odrasle orke mogu dostići dužinu od 9 do 10 metara. Orke imaju veliki mozak koji je razvijen i omogućava im kompleksno ponašanje i sposobnost učenja Takođe, orke su poznate po svojoj inteligenciji i društvenom ponašanju. Žive u velikim grupam. Ovi sisari su poznati i po sposobnosti da komuniciraju putem raznih vrsta zvukova, uključujući karakterističan „klik“ zvuk koji koriste za eholokaciju i pronalaženje hrane. Orke se drže porodičnih grupa, koje zajedno čine veće društvene grupe, koje se nazivaju klanovi. Jedan od načina na koji se klanovi, pa čak i pojedinačne grupe, razlikuju od drugih je njihov jezik. Klanovi „govore” potpuno različitim jezicima.

Radosti i tuge kitova 

Kitovi imaju jedan od najvećih mozgova među svim životinjama. Mozak kitova ima veliku hemisfersku asimetriju, s desnom hemisferom koja je dominantna za procesiranje zvuka i navigaciju. Kitovi imaju poseban deo mozga koji se naziva „kompleks izduvnog otvora“ koji im omogućava disanje kroz izduvne otvore na vrhu glave. Kitovi imaju izuzetno razvijen hipokampus, koji je odgovoran za memoriju i navigaciju. To im pomaže da pamte putanje migracije i lokacije hrane. Mozak kita sadrži velik broj neuronskih ćelija, što ukazuje na visok nivo kognitivnih sposobnosti.  Oni imaju razvijen limbički sistem, što sugerira da imaju emocionalne sposobnosti i moguće iskustvo emocija poput radosti, tuge i straha. Mozak kitova ima veliki korteks, što je povezano s visokim nivoom inteligencije. Neurološka istraživanja su pokazala da kitovi imaju veliki broj neuronskih veza koje pomažu u razumevanju njihove sposobnosti percepcije i komunikacije. Kitovi imaju posebno razvijen deo mozga koji im omogućava da imitiraju ponašanje drugih jedinki i da uče iz njihovog iskustva. Kitovi čak pokazuju znakove samosvesti...

Ljudi i zapremine mozga

Pre dvadesetak hiljada godina, prosečna zapremina mozga bila je oko 1500 kubnih santimetara, a sada je oko 1350. Izgubili smo deo veličine teniske loptice, i muškarci i žene. Postoji još slučajeva smanjivanja zapremine mozga u životinjskom svetu. To su sve domaće životinje. Svih tridesetak vrsta životinja koje smo pripitomili imaju manje mozgove nego njihovi divlji rođaci, i to za oko 10-15%. Neka nova istraživanja ukazuju da, poslednja dva veka, ljudski mozak ponovo raste, ali to dovode u vezi sa telesnim rastom, što je verovatno posledica bolje i raznovrsnije ishrane modernog doba. Važno je pomenuti da zapremnina mozga može varirati u zavisnosti od mnogo faktora, kao što su pol, starost, genetika, fizička aktivnost, obrazovanje itd, i da se individualna zapremnina mozga može razlikovati od prosečne. Treba naglasiti da inteligencija nije isključivo povezana sa zapreminom mozga. Iako je mozak važan organ za kognitivne funkcije, veličina mozga nije jedini faktor koji određuje inteligenciju. Mnogi drugi faktori, poput neuronskih veza, gustine neuronskih veza, hemijske ravnoteže u mozgu i drugih bioloških i genetskih faktora, takođe igraju ulogu kada je u pitanju inteligencija.

IQ, dole i gore

IQ (koeficijent inteligencije) je mera koja se koristi za procenu kognitivnih sposobnosti neke osobe u odnosu na prosečnu populaciju. Kognitivne sposobnosti se odnose na mentalne procese koji obuhvataju percepciju, pažnju, pamćenje, mišljenje, razumevanje, učenje, jezik i rešavanje problema. To su sposobnosti koje omogućavaju da primamo, obrađujemo, skladištimo i koristimo informacije iz okruženja. Kognitivne sposobnosti igraju ključnu ulogu u našem svakodnevnom funkcionisanju, kao i u procesima učenja, donošenja odluka i rešavanja problema. IQ se često koristi u psihologiji i obrazovanju kako bi se procenila intelektualna sposobnost pojedinaca. IQ testovi obično obuhvataju različite vrste zadataka koji testiraju verbalne, numeričke, logičke i prostorne sposobnosti. Rezultati se porede sa rezultatima drugih ljudi istog doba da bi se odredio IQ broj. Tipično, prosečan IQ je postavljen na 100, dok su vrednosti ispod 70 smatrane nižim, a vrednosti iznad 130 smatrane nadprosečnim. Važno je napomenuti da IQ nije jedina mera inteligencije i da ne može potpuno obuhvatiti sve aspekte ljudskih sposobnosti. Najpoznatiji test inteligencije je Vekslerov test, koji se koristi širom sveta. Visoki IQ ne garantuje uspeh u životu, već samo pokazuje potencijalne kognitivne sposobnosti.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"