INTERVJU

Miloslav Rajković

Akademik Zoran Knežević, predsednik SANU

U Akademiji se prelamaju tokovi srpskog društva

Мартовско-априлски број нашег магазина, посвећен астрономији и најновијим астрономским открићима, после последњих председничких избора у САНУ, чини се као својеврсна најава избора првог астронома на чело највише научне установе у Срба. Тек други стручни астроном у њеним редовима, академик Зоран Кнежевић (Осијек, 1949) је на највишу функцију биран с места генералног секретара Српске академије наука и уметности. Академик Кнежевић, редовни члан Одељења за математику, физику и гео-науке, вођење највише националне научне установе преузео je у врло сложеним политичким и економским приликама у свету и крајње деликатном међународном положају Србије, изложене директним и грубим притисцима колективног Запада да се одрекне дела своје територије. И то баш Косова и Метохије, неупитних када је реч о српском идентитету, историјској свести и духовној вертикали српског народа.

Сматрамо да ће новом председнику стечено знање и искуство у руковођењу, као и урођено умеће у решавању проблема, у вршењу одговорне дужности бити од драгоцене помоћи. На корист не само Академији, науци и научној свеколиком Српству.
Председник САНУ је прихватио наш позив да за двадесету годишњицу Planete (први број је изашао јула 2003. године) „урадимо један астрономско-академски интервју“.

Радни век на Опсерваторији

-На Астрономској опсерваторији сам провео цео свој радни век, дакле, нешто више од 42 године, а и сада, после пензионисања, у контакту сам са Опсерваторијом, у мери у којој ми то дозвољавају обавезе у САНУ и онолико колико сам ја нашим младим астрономима, у стручном, али и у сваком другом погледу, још увек понекад потребан. У тих сада већ заиста нешто више од пола века Опсерваторија се наравно променила мање-више онако како су се мењале околности и померали фокуси истраживачких интересовања и у светској астрономији - каже академик Зоран Кнежевић, сведок, ученсик и творац развоја Астрономске опсерваторије Београд (АОБ) у другој половини минулог и првим деценијама новог столећа. И посебно истиче:
- Од Опсерваторије 70-тих година прошлог века, када сам се, по дипломирању на Природно-математичком факултету у Београду, на њој запослио, скоро у потпуности посвећене класичним астрономским дисциплинама, пре свега астрометрији, данас је она углавном окренута истраживањима у области астрофизике. У том периоду се Опсерваторија и знатно увећала, нарочито у погледу броја истраживача и израсла у једну од водећих научних институција у Србији.

Шта су наши астрономи добили с новом звездарницом код Прокупља?

-Треба истаћи да је Астрономска опсерваторија у првим деценијама овог миленијума с једне стране наставила да негује традицију најстаријег научног института у Србији (основана је 1887. године), а са друге је у истом периоду, јачајући и кадровски и материјално, поставила солидне темеље за свој даљи рад и развој у наредним деценијама. У вези с тим бих посебно истакао успешну реализацију изградње Астрономске станице на Видојевици код Прокупља, која данас, са своја три активна телескопа, укључујући и наш највећи телескоп Миланковић, представља снажну научну базу посматрачке астрономије и залог за будућност који је моја генерација оставила у наслеђе будућим српским астрономским нараштајима.

Живимо у доба у коме је, више него и у једном ранијем, „добро бити астроном“. Астрономима су на располагању све врсте телескопа најновије генерације, обиље података и снимака за анализу. Класична астрономија се разгранала у читав низ подобласти: астрофизика, астробиологија, астрохемија, космологија, гравитациона астрономија... Шта је условило интензивни развој астрономије у тако широком обухвату?

-Астрономија је само део укупног људског научног прегнућа и као таква дели судбину науке, посебно природних наука, у свету у целини. Увезана је у потпуности са читавим тим корпусом, у много чему је зависна од других наука и свој интензивни развој и напредак у доброј мери дугује достигнућима које остварују “блиске” научне области, користи њихова достигнућа и примењује их кад год за то има потребе и могућности. Отуда и појава читавог низа нових подобласти које помињете, које премошћују јазове између наука и њихових уско специјалистичких истраживачких домена и на најнепосреднији и најефикаснији начин доприносе развоју свих њих заједно.
Количина и квалитет научних података и информација које нам обезбеђује савремена астрономска опрема - телескопи, детектори, рачунарски ресурси и др. - заиста чине да амбијент у којем раде данашњи астрономи буде богатији могућностима заснованим на све лакшој доступности све бољих посматрачких података, али и захтевнији и изазовнији у смислу њиховог рационалног селектовања, обраде и интерпретације. Живимо, дакле, у првилеговано време експлозивног развоја астрономије, али и свеприсутне заоштрене компетитивности научне заједнице, захтевних процедура за објављивање резултата научног рада, неадекватног финансирања науке и др. који могу да баце извесну сенку на тај развој и учине да живот данашњих астронома не буде баш тако идиличан како се то може учинити неупућеном посматрачу са стране.

Трка великих у свемиру

Колико у томе, поред фундаменталних истраживања и научног престижа, играју улогу и други чиниоци: стратешки, политички, комерцијални, банкарски и војни интереси држава, али и појединих приватних корпорација, које могу да покрећу и финансирају астрономска истраживања свемира?

-Сведоци смо да наука у целини све више постаје предмет интересовања разних друштвених структура, државних или приватних, које уз њену помоћ настоје да остваре одређену корист за себе, било да се ради о економским, војним или неким другим потребама, па чак и само о државном или националном престижу. Астрономија, као фундаментална наука са ограниченом, често само посредном, применом у свакодневном животу, није, чини ми се, у превеликој мери изложена тој врсти уплива (што не значи да их нема уопште), нити има неке нарочите користи од њих. Још увек су у свим државама света у којима се врше астрономска истраживања главни извори финансирања тих истраживања државни буџети, мада постоје и бројни приватни фондови, грантови, донације и сл.
Ту, наравно, треба изузети истраживања непосредне околине наше планете и њој релативно блиских небеских тела као што су Месец или Марс, где имамо прилике да видимо како се, на пример, трка великих сила за успостављање база на тим телима постепено захуктава. Ствари ће се вероватно драматично променити у не тако далекој будућности када на Земљи будемо исцрпели резерве природних ресурса који се користе у производњи и када постане неизбежно и економски исплативо да се експлоатишу васионски ресурси, не обавезно ни само они најближи нама.

У којој мери ово „златно доба“ астрономије дотиче проучавања малих небеских тела, области у којој сте дали главне приносе науци у светским размерама?

-Да би једна истраживачка област или тема имала трајни значај у оквиру науке којој припада мора се у сваком тренутку освежавати новим идејама и открићима, а онда и последичним отварањем нових питања за која се траже одговори, што истраживачима даје неопходни мотив за даљи рад.  Истраживање динамике малих тела Сунчевог система, где убрајамо природне сателите великих планета, астероиде, комете и метеороиде, у неколико последњих деценија је у више наврата добило нове подстицаје који су допринели да област напредује, да се реше разни до тада нерешени проблеми и да се појаве нови које треба решавати на једном квалитативно новом, вишем и комплекснијем нивоу.
Како сам се ја у свом радном веку највише бавио астероидима, дозволићете ми да се овде осврнем пре свега на та истраживања. Без улажења у техничке детаље, поменућу само да смо дошли до бољег разумевања природе кретањâ астероида за која је утврђено да могу да имају хаотична својства, да данас боље разумемо улогу негравитационих ефеката и њихов утицај на кретање астероида у дугим временским интервалима, да су астероиди идентификовани као могући узрок присуства воде на Земљи, итд.
У овом тренутку (а вероватно и у непосредној будућности) главни подстицај за истраживачки рад у овој области представља откриће бројних екстрасоларних планетских система у којима сигурно постоје и мала тела; с обзиром да су скоро сви ти новооткривени системи доста различити од нашег Сунчевог система, биће потребно и ново сагледавање места и улоге малих тела у њима.

У чему је значај истраживања малих небеских тела?

Ако кажем да су астероиди у нашем планетском систему и даље важан предмет астрономских истраживања, онда имам у виду чињеницу да су то тела која су се најмање изменила у току еволуције Сунчевог система, дакле за неких 4.5 милијарди година колико је протекло од његовог настанка, те да нам отуда добро познавање њихових физичких и динамичких особина даје непосредан увид у најраније фазе настанка великих планета и читавог Сунчевог система, што је од великог значаја управо за разумевање особина екстрасоларних система. У астрономским каталозима је до сада регистровано више од милион астероида, при чему је сваки од њих мали свет за себе, па њихове различите особине представљају непресушни извор података за развој и усавршавање наших теорија.
Астероиди могу да буду опасни по Земљу: у случају судара неког од њих са нашом планетом последице могу да буду катастрофалне - удар астероида пре неких 65 милиона година довео је до изумирања 70% живог света на Земљи, укључујући и диносаурусе. Астероиди могу бити и корисни: поменули смо већ екплоатацију сировина са небеских тела, за шта су астероиди наши најбољи кандидати.

Астрономија у САНУ

O астрономији у САНУ писано је разним поводима, али није наодмет млађе читаоце подсетити на заслуге Академије и неких њених чланова за развој ове науке у Србији. Посебну пажњу заслужује академик Војислав Мишковић, стварни „творац астрономских посматрања и истраживања код нас“.

-Први члан Академије са формалним астрономским образовањем био је Војислав Мишковић, који је дипломирао и докторирао, а затим и једно време радио као астроном у Француској. По повратку у Београд, постао је професор Универзитета и директор Астрономске опсерваторије, са задатком да изгради нову Опсерваторију на Великом Врачару (данашњој Звездари). Тај свој задатак Мишковић је успешно извршио, па се заиста може рећи да је он заслужан за отпочињање редовних астрономских посматрања и првих правих научних истраживања у области астрономије код нас. Мишковић је 1929. године постао дописни члан Српске краљевске академије, а редовни 1939. године, тако да сам ја избором за дописног члана 2009. године, дакле, пуних 80 година након Мишковићевог избора, постао тек други астроном коме је припала част и привилегија да буде члан САНУ.

Треба, међутим, истаћи и да се неколико чланова Академије који нису били астрономи по струци, бавило астрономијом, активно радило и поседовало велико знање и ауторитет у тој области, да поменем само Милутина Миланковића, који је чак једно време обављао дужност директора Астрономске опсерваторије, мог уваженог професора рационалне механике Татомира Анђелића и друге, који су заслужни што је астрономија, формално или не, у САНУ све време била увелико присутна и чији је развој Академија свесрдно подржавала.

Наслов Мишковићеве академске беседе Улога астрономије у сарадњи са осталим наукама изнедрио је питање: Какве све користи од астрономских истраживања имају или могу имати сродне науке, па и друге научне области?

-Опште је познато да је Васиона природна лабораторија у којој човек, додуше, не осмишљава и не реализује експерименте, већ само посматра одвијање и исходе процеса којима не управља, покушавајући да их што боље разуме и протумачи. Ову пасивну посматрачку улогу компензује, с друге стране, чињеница да већину космичких догађања ионако не бисмо могли да симулирамо у нашим лабораторијама, па нам остаје да посматрањем остварујемо увиде у појаве које само Природа може да произведе.
У том оквиру треба тражити и одговор на постављено питање. Нема, рекао бих, области науке, од физике до филозофије, од математике до медицине, у којој се не могу применити или се већ не примењују знања која су стечена решавањем неког космичког проблема, или таквих којима је исходиште и упориште у астрономским сазнањима. Поменуо сам већ да је астрономија део међусобно тесно повезаног укупног научног корпуса и да као таква користи сазнања других наука, али и да својим резултатима значајно доприноси решавању проблема у свим осталим наукама.

Астрономија не може да се пожали да није била, и да сада није заступљена у управи Академије. Мишковић је у првим годинама после Другог светског рата, у крајње деликатном тренутку, када је неколико старијих чланова (A. Белић, И. Андрић, П. Савић...) поднело оставке управи, био њен главни секретар; Миланковић је био потпредседник, њен други званичник по рангу. Вашим избором за председника САНУ крунисана је та узлазна линија у њеном управном апарату. С којим сте личним мотивима прихватили кандидатуру за председника? Није ли и у овом случају „умешао“ прсте Миланковић, као што је својим делом утицао и на Ваше научно интересовање?

-Уистину се може рећи да је помало необично да је једна, по броју истраживача мала и у нашој средини релативно слабо позната наука као астрономија имала у Српској академији наука и уметности улогу која увелико превазилази њен значај и утицај у нашој академској средини. Војислав Мишковић је у Академији обављао низ дужности, а као што помињете, дужност секретара Српске краљевске академије обављао је у турбулентном раздобљу после Другог светског рата, када је захваљујући између осталог и његовом ангажовању и умешности избегнута једна од већих криза у историји Академије, која се умало није завршила њеним затварањем. Миланковић је био потпредседник Академије, да бих ја, ево, постао њен председник.

Нема ту велике тајне када је прихватање председничке кандидатуре у питању: била је то за мене, како се каже, ”понуда која се не одбија”. Нисам се, међутим, тог изазова прихватио лака срца, јер сам из претходног периода у којем сам обављао дужност генералног секретара САНУ већ имао одређено искуство управљања пословима Академије и био сам потпуно свестан свих проблема и потешкоћа које чекају сваког ко се овог посла прихвати. Превладала је, ипак, жеља да Академији допринесем и на тај, најнепосреднији начин и да јој тако узвратим бар део онога што је она за мене, самом чињеницом да сам њен члан, у сваком смислу учинила. Миланковићева личност и дело су, као што кажете, заиста у извесној мери утицали на нека моја животна и научна опредељења, но у овој прилици то ипак није био случај.

Доситејва биста у Халеу

Шта је обележило прве месеце Вашег председничког мандата? Који су били приоритетни задаци новог Извршног одбора Академије, а шта су његови трајни послови?

-Два су приоритетна задатка била у фокусу пажње новог Извршног одбора САНУ у овом периоду: први је био усмерен на “глатку и неосетну транзицију” управљачке функције и практично остваривање Програмом рада зацртаног континуитета у раду САНУ, а други на успостављање нове и интензивирање постојеће међународне сарадње. Академија је у претходном периоду постала једна добро организована и функционална институција, како у погледу њених бројних научних и уметничких активности захваљујући којима је она већ дуже времена врло присутна у нашој јавности, тако и због доброг  функционисања свих њених јединица, сектора, служби и сервиса. Полазећи од тог уверења, одржавање достигнутог нивоа оперативности Академије и његово даље унапређење наметнули су се као природна окосница ангажовања новог руководства у првим постизборним месецима.
Када је међународна сарадња у питању, у првим месецима по избору Извршни одбор је имао радне састанке са колегама из Академије наука и умјетности Републике Српске, Црногорске академије наука и умјетности и Аустријске академије наука, наши представници учествовали су на састанцима више међународних асоцијација (ALLEA, ISC, IAP, ESF), на Универзитету у Халеу (Немачка) постављена је биста Доситеја Обрадовића, поклон САНУ, итд. У наредном нас периоду очекују састанци са представницима академија из региона и Европе у Тирани у оквиру Берлинског процеса и у Љубљани, где ће бити одржан састанак академија подунавских земаља. Када се томе додају и редовне свакодневне протоколарне и друге обавезе и активности, више него довољно посла за часнике САНУ на почетку мандата.

Да ли ћете обновити дигитализацију Академијиних издања, на интернету нема много информација из наше националне културе, историје, језика?

Управо са основним циљем дигитализације културног наслеђа у САНУ је формиран Аудио визуелни архив и центар за дигитализацију, који је почео са радом пре неколико година. До сада је реализовано више пројеката, да поменем само дигитализацију грађе из Архива у Сремским Карловцима везане за српски народни покрет 1848/49 године, или пројекат дигитализације Мирослављевог јеванђеља, о чему су објављене посебне публикације са описом процедура и техника коришћених у тим приликама.
У току је дигитализација заоставштине Јосифа Панчића, првог председника Српске краљевске академије, укључујући и његов хербаријум, као и читав низ других подухвата којима Академија на најдиректнији начин доприноси очувању драгоценог наслеђа. Ускоро би на специјализованом сајту требало јавности да буде представљено све што је до сада урађено. Добро напредује и дигитализација Академијиних издања, па и ту врло брзо треба очекивати више важних новости.

Колико се Академија данас бави језиком, ако се и поред Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити ћириличког писма, наставља „урушавање“ и „језика и ћирилице“ (С. Танасић), а ова је на прагу да постане „архаично писмо“, чега се својевремено прибојавао академик Иван Клајн?

Српским језиком и писмом се у САНУ по природи ствари највише бави матично Одељење језика и књижевности, које између осталог издаје и неколико часописа посвећених тој проблематици, али и више научних одбора и других тела, Извршни одбор, Председништво, слободно би се могло рећи практично читава управљачка структура САНУ. Академија руководи или са другим институцијама учествује у реализацији неколико капиталних националних пројекта, укључујући Речник САНУ и на тај начин, рекао бих, непосредно учествује у решавању свих проблема у вези са и око језика и писма и то ће наставити, по потреби и више и интензивније, да чини и убудуће.

Каква ће бити издавачка политика садашњег Председништва?

Издавачку политику САНУ воде највиши органи управљања, Председништво и Скупштина, и она је у основним цртама утврђена и верификована у пракси за дужи временски период. САНУ годишње објави између 50 и 60 разних књига, монографија, часописа и осталих издања, што је у нашој средини сврстава у респектабилне издаваче, па очекујем да ће се та динамика, наравно у зависности од финансијских могућности, наставити и у будућности.

Нарушена структура чланства

Наследили сте у радном саставу Академије двоструко већи број чланова у одељењима природних наука, него оних у друштвеним и хуманистичким, што указује на то да Академија полако заборавља raison d’etre свог оснивања и опоруку са самртничке постеље свог првог председника. Колико су редовни избори идуће године прилика да се тај јаз за почетак смањи, у чему претходна управа није успела?

-У САНУ заиста постоји значајно одступања од чак и приближне равнотеже броја чланова у одељењима природних наука и медицине, с једне, и оних у друштвеним и хуманистичким наукама и уметности, с друге стране. То је, уосталом, само један од проблема са којима се Академија суочава када је структура чланства у питању. Већ неко време опада укупан број чланова Академије, у неким одељењима је број чланова критично мали, у саставу САНУ имамо несразмерно мали број жена, итд. Не бих се ипак сложио са констатацијом да Академија заборавља своје корене. За све ове проблеме постоји читав низ објективних разлога и они нису са нама “од јуче”. Доста је напора уложено у последња два изборна циклуса да се стање мења, нажалост, за сада без већег успеха.
Не треба сумњати да ће и ново руководство у том погледу такође учинити све што је до њега, у уверењу да ће на изборима следеће године превладати свест о потреби да ову садашњу неповољну ситуацију бар почнемо да поправљамо.Чврсто верујем да нема разлога да тако и не буде.

Радни састав САНУ је од последњих избора изгубио неке од најистакнутијих чланова у својим научним областима. Недостаје више лингвиста, археолога, нема етнолога, антрополога, социолога, филозофа. Може ли се поновити 2003, када је Академија последњи пут значајно подмлађена и увећала своје чланство?

-Када су у питању области науке, али и уметности, које су у Академији слабо заступљене или нису заступљене уопште, то је наравно такође тако, али бих подсетио да су критеријуми за улазак у Академију засновани пре свега на изузетном научном, односно уметничком доприносу кандидата без обзира на то у којој области науке или уметности је тај допринос остварен. Наука и уметност се и код нас и у свету неравномерно и скоковито развијају, непрестано се јављају нове области, неке друге стагнирају или се постепено гасе, неке у нас имају истакнуте протагонисте, друге су тек “у повоју” и то је све тешко испратити, чак и са извесним неизбежним кашњењем, имајући у виду и Статутом ограничени максимални број могућих чланова Академије. Поменимо, ипак, да су, на пример, на претходним изборима у чланство САНУ по први пут изабрани истраживачи из области информатичких наука, као и да су изменама Статута САНУ створени услови да буду избарани и истакнути сценски уметници - позоришни и филмски редитељи и сценограф.

Небивали „случај Одељења друштвених наука“, да ниједан кандидат не буде изабран, медији су коментарисали као покушај „Сорошевих неолиберала“ да уђу у Академију, као некакву последњу тврђаву српског национализма коју треба освојити. Знамо за сличне примере на Београдском универзитету. Колико се томе може веровати, а у којој мери одговорност за такво стање лежи на самим одељењима?

-Одељење друштвених наука је једно од оних одељења која су по својој природи највише изложена политичким, али и политикантским коментарима и манипулацијама, при чему је садржај коментара често у функцији личног, лобистичког или неког другог интереса оних који те коментаре пласирају. Данас би се, на пример, вероватно могло рећи да већина коментара и захтева усмерених ка Академији и њеним одељењима има потпуно супротан идеолошки предзнак од ових које помињете. Као што ни данас за те и такве коментаре углавном нема никаквог основа, тако их није било ни у поменутим ранијим “случајевима”.

При том се не сме заборавити да ни Академија ни њена одељења не поседују никакав политички “колективни идентитет”, већ су то скупови мислећих појединаца најразличитијих политичких уверења, те да се у Академију улази, као што сам већ нагласио, на основу научног или уметничког доприноса, а не на основу политичких уверења или на основу воље интересних група које наводно стоје иза појединих кандидата. Наравно да је одговорност за спровођење изборних принципа у највећој мери на одељењима САНУ, али бих рекао да се сва она успешно носе с том одговорношћу.

Шта (не) знамо о САНУ

Својевремено сте као председник Одбора за науку одржали предавање: Шта знате о САНУ. Када имамо на уму како се говори и пише о Академији, понекад критички оправдано а чешће злонамерно, можда би такво предавање (или циклус предавања) требало одржати на Јавном сервису ради ширег информисања јавности. Шта све не знамо о САНУ, а требало би да знамо?

-Рекао бих да јавност у Србији има доста прилике да се обавести о САНУ, њеној улози, па ако хоћете и њеној мисији, као и о њеном месту у друштву. Када већ помињете Јавни сервис, истакао бих само да је недавно на Другом програму РТС-а емитована изванредна серија интервјуа са већим бројем чланова Академије под насловом Како мисли Академија, коју могу да препоручим сваком ко жели нешто да сазна о Академији и њеним члановима.
Ако бих ипак морао да издвојим нешто што карактерише Академију и што би требало да јавност о Академији зна, чак и по цену да поновим неке познате и више пута изречене чињенице и ставове, поменуо бих пре свега њену двојаку природу – САНУ је, наиме, и почасна и радна институција. Њена репрезентативна, почасна улога заснива се на цивилизацијској потреби да се ода почаст људима који су остварили значајне научне резултате или уметничка остварења и на тај начин дали трајне приносе својој средини, свом народу или целокупном човечанству. Радни карактер Академије, пак, обезбеђује да друштво од ње има и непосредне користи: САНУ је, како сам у разним приликама већ истицао, у нашој средини израсла у својеврсни центар у којем се сусрећу и преламају стваралачки потенцијали и токови српског друштва, тако да се она с правом назива “највишом научном и уметничком институцијом” ове земље. Управо стога, међутим, САНУ мора стално да прати збивања у науци и уметности и да им се, уз дозу опреза и пожељне конзервативности, континуирано прилагођава, како би успешно одговорила изазовима времена.

САНУ је у једном срећном тренутку по науку (у некадашњој великој држави) била покретач њеног развоја, оснивач научних института, имали смо Институт нуклеарних наука у Винчи као базу за фундаментална истраживања, који је данас изгубио стари значај и сјај. Па ипак, нисмо без научника и истраживачких група са светском репутацијом. Какво је стање наше науке у актуелном тренутку?

Дозволите ми да читаоце вашег часописа упутим да одговоре на та питања потраже у једном заиста добро урађеном и садржајном документу - Извештају о стању науке у Србији, који сваке године припрема Национални савет за науку. Не само да се у том Извештају објављују детаљне анализе стања наше науке у поређењу са претходним годинама или са европском и светском науком, подаци о текућем финансирању, о нашој научној продукцији, и сл., већ се сваке године предлажу и конкретне мере које би требало спровести ради побољшања тренутне ситуације и дугорочног унапређења наше науке, њених виталних перформанси и резултата. Не треба посебно истицати да у припреми реченог извештаја учествује више чланова САНУ, на челу са председником Националног савета, академиком Зораном Поповићем, потпредседником САНУ.

Miloslav Rajković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"