KANIBALIZAM

Dr Ana Paunović

Gde se i zašto jedu jedinke iste vrste

Ljudsko a slatkasto kao piletina

Kanibalizam (šp. Caníbal - ljudožder, ljudožderstvo) naziv je koji potiče od španske reči za ime naroda Karibis, sa Malih Antila, koji su u svojoj ishrani upotrebljavali meso ljudskog porekla. Ustaljeno figurativno značenje kanibalizma je svirepost, nečovečnost, divljaštvo. Pojam kanibalizma je u svom izvornom obliku obuhvatao samo ljudski rod, a kasnije je proširen i na životinjske populacije. Kanibalizam je čin konzumiranja jedinke iste vrste, u delu ili u celini. Nekada se smatralo da je kanibalizam karakterističan samo za bogomoljke i crne udovice, kao i da je prouzrokovan isključivo nedostatkom hrane ili stresom. Danas je poznato da je u životinjskom carstvu prisutan kod više stotina, možda i hiljada vrsta i da ima brojne funkcije, koje su često korisne za čitavu vrstu. Konzumiranje iste vrste, ili ispoljavanje kanibalističkog ponašanja je relativno česta ekološka interakcija u životinjskom carstvu, i uočena je kod više od 1.500 vrsta.

Životinjski kanibalizam se deli na četiri 4 tipa: seksualni kanibalizam, kanibalizam u svrhu preživljavanja, filijalni kanibalizam i intrauterini kanibalizam.

Seksualni kanibalizam

Ovo je jedna od najčešćih i najpoznatijih formi kanibalizma kod životinja. Zapravo, seksualni kanibalizam je pojava kada životinja, obično ženka, pojede svog partnera pre, tokom ili posle parenja. To je osobina uočena u mnogim redovima paukova i u nekoliko redova insekata. Veruje se da je ovo ponašanje evoluiralo kao manifestacija seksualnog sukoba, koji se javlja kada se reproduktivni interesi mužjaka i ženki razlikuju.
Izbirljive ženke pauka - kao što je najozloglašenija vrsta crne udovice - ubijaju i jedu mužjake tokom odnosa. Ne samo da se slabiji mužjaci istrebljuju i sprečavaju od daljeg razmnožavanja, već se mužjaci crne udovice koji dozvole ženki da ih napadne zapravo duže pare i proizvode više sperme, što povećava verovatnoću da će njena jajašca biti oplođena. Ženke jedne vrste bogomoljke (Mantis religiosa) takođe jedu svoje muške partnere nakon parenja.
Kod mnogih vrsta koje pokazuju seksualni kanibalizam, ženka konzumira mužjaka odmah nakon primećivanja. Ženke kanibalističkih vrsta su generalno neprijateljski raspoložene i ne žele da se pare; stoga, mnogi mužjaci ovih vrsta su razvili adaptivno ponašanje kako bi se suprotstavili agresivnoj ženki (mužjaci porodice paukova Philoponella prominens odskaču unazad nakon parenja, kako ih ženka ne bi pojela). Kod nekih vrsta (Pissaura mirabilis), mužjaci pauka se štite od seksualnog kanibalizma pre kopulacije nudeći ženki bračni poklon. Ovaj svadbeni poklon je u obliku malog insekta umotanog u komad svile.
Seksualni kanibalizam je veoma redak kod mužjaka pauka. Ova pojava je zapažena samo kod Micaria sociabilis i još jedne vrste.

Kanibalizam u svrhu preživljavanja

Stopa kanibalizma se povećava u nutritivno siromašnim okruženjima, jer se individue okreću drugim individuama kao dodatnom izvoru hrane. Nedostatak hrane i rast populacije promoviše kanibalizam. Kanibalizam ptica je reakcija na nepovoljne uslove, u ovom slučaju takvo stanje je prenaseljenost ptičje kolonije. Za ptice poput čaplji i kraguja, kanibalizam je često način preživljavanja koji dovodi do krvavih bratoubilačkih borbi. Ako su resursi ograničeni, samo najjača jedinka može da preživi
Uočeno je da jastozi jedu jedni druge u divljini. Veruje se da porast temperature u moru proizvodi više jastoga, što znači da se oni manji tretiraju kao plen.

Hobotnice su poznate po tome što jedu članove svoje vrste, ali je interesantno to što imaju običaj da se upuste u samokanibalizam kao rezultat stresa.

Filijalni kanibalizam

U životinjskom carstvu, kanibalizam je prisutniji kod ženki. Odrasle jedinke mnogih vrsta ne prepoznaju jaja i larve kao članove „porodice” nego gledaju na njih kao na hranu. Devedesetih godina je utvrđeno da se kod beskičmenjaka i kičmenjaka stopa kanibalizma povećava ako nisu mogući alternativni načini ishrane, a direktno je povezana i sa prenaseljenošću. Kod mekušaca, insekata i paukolikih zglavkara gotovo je normalan. Kanibalizam nije nimalo stran ribama s obzirom na prekomeran broj snesenih jaja, njihovu visoku hranljivu vrednost i dimenzije roditelja. Stoga gnezda mladunaca za njih predstavljaju lak i odmah dostupan izvor hrane. Žabe jedu svoje punoglavce, kao i druge odrasle žabe. One će pojesti bukvalno sve što se kreće, pa čak i zmije i miševe. Kanibalizam je čest i među pticama, posebno među vranama: odrasle ptice jedu i strance i svoje piliće. Miševi i pacovi su skloni kanibalizmu kada je populacija prenaseljena. Njihova visoka plodnost često stvara uslove za razvoj krvoločnih sklonosti kod odraslih, pa osećaj gladi rešavaju ubijanjem mladunaca.

Čini se da su klimatske promene dovele bele medvede do kanibalizma. Pošto je sve manje leda na njihovim staništima, oni ne mogu da dođu do uobičajenog plena, pa se zato okreću slabijim mečićima kao izvoru hrane.
U 2009. godini je zabeležen prvi slučaj kanibalizma kod orangutana ikada. Ženka je uhvaćena kako jede telo svojeg preminulog novorođenčeta.

Intrauterini kanibalizam

Tigar-ajkule su naročito interesantne po pitanju kanibalizam, kod njih se on javlja čak i pre rođenja potomaka. Ove vrste ajkula ubijaju i jedu svoju braće i sestre još dok su zajedno u utrobi, opstaju samo najjači.

Kanibalizam kod ljudi

U pogledu ljudskog kanibalizma upravo je Kristofer Kolumbo, na povratku sa putovanja u Novi svet, popularizovao naziv plemena sa Kariba. U pitanju je pleme Kanibal. Ovo ime Kolumbo je poistovetio sa ljudožderima kako bi ukazao na divlje običaje domorodaca, što je kasnije upotrebljavano kao opravdanje za masakre konkvistadora.
Iako su se naši rani preci hranili jedni drugima, ljudsko meso je bilo od male vrednosti. Selo neandertalaca moglo je da jede mrtvog mamuta mesec dana, dok je čovek bio dovoljan za pun obrok. Što se tiče kalorija, ljudi se nisu mogli takmičiti s drugim izvorima hrane.
Kanibalizam je, međutim, u nekom trenutku bio rasprostranjen i u Evropi. Štaviše, u porastu je broj pronađenih ostataka praistorijskog čoveka koji su isečeni na komade, iseckani i oguljeni i iz kojih je izvađena koštana srž rukom drugog čoveka. Čak su i neandertalci, koji su sahranjivali mrtve uz prave pogrebne rituale, ponekad odstranjivali meso sa kostiju mrtvih kako bi ga jeli, što je mogla biti specifična procedura vezana za simbolične rituale. Slični ostaci pronađeni su i na arheološkim nalazištima Homo erektusa.

Endokanibalizam među plemenima (hranjenje kostima i pepelom rodbine) nastao je da bi se sprečilo rasipanje njihovih „vrlina” i da bi se preuzela njihova snaga. S druge strane, ljudi su se hranili neprijateljima iz ekonomskih i „prehrambenih” razloga.
Asteci, koji su, iako su imali vrlo složen državni aparat, negovali masovni kanibalizam. Pretpostavlja se da su žrtvovali oko 15.000-250.000 zatvorenika godišnje iz prehrambenih razloga. Naime, fauna tadašnjeg Meksika je bila prilično ograničena i premala da bi mogla da obezbedi životinjske proteine stanovništvu u konstantnom porastu, koje je periodično zapadalo u krizu zbog loše žetve kukuruza. Asteci nisu uspeli da pripitome veće životinje i nisu imali ni preživare ni svinje. Stoga su institucionalizovali kanibalizam religijom koja predviđa ljudske žrtve.
Više puta se u istoriji kanibalizam pripisivao neprijateljima da bi im se uništio ugled i da bi se opravdalo neko njihovo ponašanje. To su učinili konkvistadori sa Astecima: španski fratar Bernardino de Sagun je u „Firentinskom kodeksu” istakao da bi uništenje Asteka bila pravedna Božija kazna za ovaj narod žedan ljudske krvi. Godine 1511. španski državnici su ustanovili da se domoroci mogu uzimati u roblje budući da nemaju dušu. Na isti način su za kanibalizam hrišćani optužili Jevreje, Englezi Irce, dok su se Nemci i Francuzi međusobno klevetali.
Kanibalizam je doveo do uništenja nekih poznatih civilizacija upravo zato što je bio poslednji dostupan resurs. Takva sudbina je, na primer, zadesila stanovništvo Uskršnjih ostrva, na 2.500 km od Južne Amerike. Prvi Polinežani koji su se tu nastanili imali su na raspolaganju voće, drvo za potpalu i palme za izgradnju kanua. More je bilo veoma bogato ribama. Međutim, nisu uzeli u obzir da ostrvo, izgubljeno u okeanu, ima ograničene resurse. Vremenom su sva drva posečena. Kao posledica toga, nisu mogli da prave kanue i pecanje je obustavljeno. Ptice su bile istrebljene, a jedini izvor životinjskih proteina bili su poneki pacov, insekti, vodozemci... i ljudi!

Mozak sa papričicom

Kanibalizam je, do 18. veka, nazivan i „morskim običajem”, odnoseći se na „prinudni” kanibalizam koji su praktikovali brodolomnici kako bi preživeli. Najpoznatiji zabeležen slučaj ovakvog tipa dogodio se 1816. godine, kada je potonula francuska fregata „Meduza”, zbog čega je 139 osoba bilo zarobljeno na splavu 13 dana. Preživelo je samo 15 osoba, koje su jele leševe saputnika. Ovaj događaj je ovekovečen na slavnoj slici „Splav Meduze” Teodora Žerikoa.
Drevni narodi su kuvali ljudsko meso, ubacujući u vodu vrelo kamenje. Kanibali sa Nove Gvineje su ga, pak, pekli. Pleme Tupinamba iz Brazila ga je dimilo, peklo ili kuvalo, u zavisnosti od komada mesa. Kanibali iz plemena Majoruma, u Brazilu, su spremali mozak sa papričicom, dok su Tupinambanci koristili aromatično bilje. Asteci su radije pripremali paprikaš, začinjen biberom, paradajzom i seckanim krinom.
Milenijumska istorija Kine obiluje primerima korišćenja ljudskih delova tela kao sastojaka u jelima. Ona su, prema nekim istorijskim izvorima, smatrana egzotičnom poslasticom koja se pripremala za vladajuću dinastiju ili visoke slojeve društva. A kakvog je ukusa ljudsko meso? Američki antropolog Tobajas Šnejbaum smatra da je slatkastog, dok neki smatraju da ima ukus piletine.
Kanibalizam može imati i negativne posledice po zdravlje. Godine 1955. estonski lekar Vinsent Ziga otkrio je nepoznatu zaraznu bolest u Novoj Gvineji, gde je ljudožderstvo praktikovano u ritualne svrhe. Mnogi domoroci su se razboljevali od „kurua” („drhtavica” u lokalnom jeziku), čiji su simptomi bili: gubitak ravnoteže, teškoće u kretanju i drhtavica. Ziga je ubrzo primetio da je bolest prouzrokovana jedenjem mozga leševa i da su zaraženi bili naročito žene i deca, dok su muškarci koji su jeli samo mišiće bili pošteđeni. Infekciju, sličnu „bolesti ludih krava”, izazivao je prion, protein koji odoleva želudačnoj kiselini. On se putem hrane prenosio od osobe do osobe. Godine 1957. ritual je zabranjen i bolest je nestala.

Još uvek se jede

Urugvajski čarter sa pet članova posade i 40 putnika među kojima su bili i članovi ragbi-tima „Old Kristijans" koji su putovali na utakmicu u Čile srušio se u Andima, 1972. godine. Avon je udario u planinu i srušio se. Prilikom udara, 12 putnika je izgubilo život, a petoro je preminulo u narednim satima od posledica povreda. Preživeli su imali vrlo malo hrane i bili su bez grejanja u teškim uslovima, na visini od 3.600 metara. Kako je njihovo izbavljenje trajalo čak 72 dana, neki putnici su preživeli tako što su jeli meso nastradalih saputnika.
Poslednji kanibali na svetu nazivaju se Korovai i žive u Novoj Gvineji. Nema ih više od 2.500 i dele se u grupe od po 40-50 pojedinaca. Žive u kolibama izgrađenim na drveću, na visini od 20 m iz bezbednosnih razloga, budući da je njihovo postojanje obeleženo konstantnim sukobima. Njihova ishrana je siromašna mesom i drugim životinjskim proteinima. Lokalna agencija za izučavanje domorodaca, „Depsos”, smatra da Korovai jedu skoro sve delove tela neprijatelja (ili su jeli: ovo pleme je i dalje veoma izolovano, tako da se ne zna koliko je rasprostranjen njihov ritual). U svakom slučaju, kanibalizam praktikuju u ritualne svrhe - da bi ponovo uspostavili harmoniju i da bi se snabdeli vitalnom energijom Mane, moćne magične sile koja ispunjava sve stvari.

Koristi i nedostaci kanibalizma

Kanibalizam može da bude vid regulacije veličine populacije, pri čemu resursi kao što su hrana, sklonište i teritorija postaju dostupniji sa smanjenjem potencijalne konkurencije.
Studija sprovedena na punoglavcima šumske žabe pokazala je da su oni koji su ispoljili kanibalističke tendencije imali brže stope rasta i bili sposobniji od nekanibala. Povećanje veličine i rasta bi im dalo dodatnu korist u vidu zaštite od potencijalnih predatora kao što su drugi kanibali i bili bi u boljoj poziciji pri takmičenju za resurse. Kanibalizam reguliše veličinu populacija i od njega imaju koristi kanibalističke individue i njihovi srodnici pošto su resursi kao što su dodatna skloništa, teritorija i hrana oslobođeni. Iako to može biti od koristi za jedinku, pokazano je da prisustvo kanibalizma smanjuje očekivanu stopu preživljavanja čitave populacije i povećava rizik od konzumiranja srodnika. Predator koji eliminiše primerke svoje vrste može smanjiti sopstvenu inkluzivnu sposobnost ako je žrtva bliski rođak. Predator se može suočiti sa povećanim rizikom od povrede ako napadne osobu sa sličnim borbenim sposobnostima. Kanibalizam takođe povećava rizik od prenosa patogena kako se povećava stopa susreta domaćina.
Iz svega navedenog može se zaključiti da kanibalizam nije ograničeno isključivo na populaciju pod velikim stresom, već je normalan odgovor na mnoge faktore životne sredine. Može se značajno razlikovati među različitim populacijama ili genetskim sojevima iste vrste i među blisko srodnim vrstama. Genetska osnova ovakvog ponašanja je izuzetno malo poznata i još uvek je pod znakom pitanja

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"