SEĆANJE
Aleksandar Petrović, profesor Teorije kulture i civilizacije i Istorije nauke na Univerzitetu u Beogradu
Pola veka od izlaska prvog broja Galaksije
Naš kosmički brod
|
Časopis Galaksija bio je decenijama odlično medijsko mesto susreta s kosmičkim temama, reklo bi se i predmet svojevrsnog kulta naraštaja koji je guran ka imaginarnim istorijskim ciljevima, a on se opirao dižući pogled ka nebu. Galaksija je bila tiha, ali i prava medijska alternativa Hegelovim, Marksovim, Titovim... pričama o istoriji i različitim rekla-kazala ideološkim projekcijama koje su tada okupirale javni prostor obećavajući sve a ispunjavajući ništa. Okupljanje 18. oktobra u Maloj galeriji SANU bilo je trenutak u kome smo shvatili, jer potrebno je vreme za to, da smo učestvovali, iako tako nije izgledalo, u galaktičkoj misiji od bitnog kulturnog i nacionalnog značaja. Skupu se obratio i Milan Knežević, član prve redakcije, ili možda bolje rečeno ekspedicije Galaksije, koji kao da je in illo tempore izronio iz mitskog vremena početka. Koliko je snažna bila ideja Galaksije, vidi se i po tome što on ni danas nije odstupio od nje kao izdavač sličnog časopisa Planeta koji u podnaslovu nosi slavni logo Galaksija.
Kako sam bio glavni urednik Galaksije pred raspad Jugoslavije, imam moralnu obavezu da, posle pola veka, Galaksija i dalje potpuno živa i da se sada ponovo rađa iz pene naših misli i ideja. Shvatio sam, a priznajem pre ove večeri nisam to ni slutio, da je i izložba Vreme i vaseljena, kojom sam (zajedno s Dušanom Jovovićem) otvorio Novi Sad kao prestonicu kulture, na neki način vaskrsenje mojih dečačkih snova koji su se probudili u Galaksiji. Imam snažan utisak da su sve ove godina unazad vreme koje sudi svima za nju nije prošlo, da nije učinilo da njena ideja izbledi. Misleći tako, potpuno lično sam se obratio prisutnima kazujući kako su me u Galaksiju doslovno dovele kosmičke sile i učinile da ostvarim svoj san i od čitaoca u magičnoj metamorfozi postanem njen urednik. Setio sam se Tesline knjižice Kako kosmičke sile upravljaju ljudskim sudbinama jer ona kao da je najbolje objašnjavala ono što mi se dogodilo. Bilo je to doslovno ostvarenje vizije jer Galaksija je za nas bila kosmički brod koji je nosio naše težnje iznad zemnih granica. Ako to neki medij uspe, ako izgradi poverenje i duhovnu privrženost, on je u potpunosti učinio najviše nadilazeći uobičajene međe koje dele urednike i pisce od čitalaca i ljude od njihovih snova. Zato je Galaksija bila glasnik jedne drugačije slobode, vesnik prave demokratije koja se dešava uvek kada društvo ne uspe da uguši ličnost i njenu potragu za smislom.
Sve je počelo marta 1972. Godine, u Beogradu, kada je Galaksija lansirana na medijsko nebo. To se dogodilo tako nenametljivo, tako mudro, tako ubedljivo i neodoljivo da njeno proslavljanje u ovom trenutku izgleda kao učenje ptica da lete. Galaksija se nikad nije prizemljila već je nastavila svoj let na krilima onih kojima je davno otvorila oči i naučila ih da misle i tragaju za kosmičkim svetlom. Ali, s druge strane, lepo je učiti ptice da lete jer u tome i sami nešto saznamo, kao što smo decenijama učili od Galaksije. Ona se kao neka čudna anomalija pojavila u prestabilizovanom svetu prividne komunističke harmonije dok se istovremeno puzećim ustavnim amandmanima Jugoslavija pripremala za metastazu raspada. Jugoslavije više nema, vratila se u svet ideja odakle je i došla, ne bi li nas u trenutku neopreznosti opet uvrebala, ali sve teme s naslovne strane prvog broja Galaksije su još tu: Zemlja zatrovana planeta i, skladno tome, Ima li života na Marsu. U sukobu ova dva naslova shvatamo da se traga za životom na Marsu, a istovremeno tamo gde ga izvesno ima, na Zemlji, uništava se na svaki način. To je implicitna poruka, bolno savremena, prvog broja Galaksije. A njena glavna tema, u disonanci sa vladajućim narativom, onda i sada, ispisana prva na naslovnoj strani, bila je Svemir je naša sudbina. Gavrilo Vučković, njen prvi glavni urednik, time je bacio rukavicu onima koji smatraju, i dan danas, da je istorija naša sudbina. Teško je zamisliti oštriji razlaz s vladajućim pogledom na svet. To je bio veliki Gaja, to je bila Galaksija koja je pozivala da se usred usiljenog marša ka kraju istorije pogled digne u nebo i bar malo odvoji od beskrajnih varki i šarenih laža.
Postojanje velikog broja vernih čitalaca Galaksije bila je zapravo implicitna poruka da je ostvarenje raja na Zemlji račun bez krčmara jer ne uzima u obzir Nebo. Bili su u pravu jer pogled u nebo je subverzivna delatnost koja relativizuje opsesiju geocentričnim istorijskim perspektivama. U stvari, civilizacija i nije drugo u svoj osnovi nego borba kojoj voljno i nevoljno prisustvujemo, heliocentričnih i geocentričnih pogleda na svet i život. I pored toga što je Kopernik uz sve muke i nevolje ideološki prihvaćen, geocentričari i posle toga, već dugi niz vekova, uzvraćaju udarac svojim nametanjima da se uzroci zemaljskih događaja traže na Zemlji. Iako ih je, početkom prošlog veka, Milutin Milanković, reklo bi se besprizivno, porazio višom matematikom svog Kanona osunčavanja, pokazujući da tajna promene klime leži u nebeskoj mehanici Milankovićevih ciklusa, geocentričari su i dalje nastavili svojim putem. Sada su, umesto erupcija vulkana koje su u 19. veku smatrali osnovnim uzrokom promene klime, izašli s industrijom koja kao vulkan menja klimu izbacujući iz svog grotla gasove staklene bašte. U tako prepakovanoj priči oni pretvaraju Sunce u statistu, a protagonistu vide u teluričnim silama, svejedno da li u vulkanima ili tehnologiji, bitno je da je uzrok geocentričan.
Ovo je važno da bi se shvatilo značenje Galaksije u društvenom i idejnom kontekstu koji joj nije išao na ruku. Ona je preživela jer je ponikla neuslovljeno, ne po narudžbini, već kao slobodna ideja plemenitog Gaje Vučkovića koji je imao viziju medija koji bi ljude povezivao s nebom. Galaksiju je mogao da izmisli i da je održi u životu samo pravi stvaralački um, tih i odlučan u radosti okretanja kosmosu izvan svih praznih priča o prosečnom čitaocu koji neće ništa da zna izvan trivijalnih tema. Gajin čitalac je postavljao pitanja: ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo. Oduševljavao se tehnologijom i verovao u darove koje će ona doneti, ali i postavljao pitanje dokle će napredak da stigne ako pređe etičke granice. Galaksija je jednom reči bila vrela retorta iz koje se u iznenadnom velikom prasku rađao novi pogled na svet koji je celo jedno pokolenje snažno pokretao ka nekim drugim stremljenjima. Naravno, takva Galaksija nije nailazila na podršku mađioničara ideološkog pakla koji su Gaju zbog nategnutih političkih grešaka zvali na ribanje, gde je morao da se pravda ne samo za grešku već i za grešni koncept časopisa kakva je Galaksija. Partija je osećala da joj kroz Galaksiju izmiče jedan bitan segment života jer nije imala svoj partijski stav o mogućnosti života na Marsu i o bitnim pitanjima: da li je vasiona večna i neograničena ili će propasti u vremenu. Partija je bila zagnjurena u geocentrična pitanja kako ojačati rukovodeću ulogu radničke klase i tiho proglasiti Kosovo za republiku. Tito u svojim sabranim delima ni jednom reči nije pomenuo Mars ili bilo koje drugo nebesko telo, a o kosmosu i da ne govorimo. Za njega to nije postojalo, on nikada svoj pogled nije digao gore neprekidno nadgledajući šta se dešava pod njegovim nogama gde su se kao crvi uvijali njegovi vernici kličući mi ti se kunemo, jer posle tebe si samo ti i niko drugi. Pravo pozorište u kome je izgleda Galaksija jedina bila ozbiljna u meri u kojoj je kosmos jedina ozbiljnost života na Zemlji.
I još važnije od toga, što se ne može dovoljno nahvaliti, ta Gajina Galaksija je ušla u rezonancu s narodnim duhom koji je odmah svesrdno prihvata i čita po celoj mnogoljudnoj zemlji koja je već po kabinetima i komitetima osuđena na smrt. Galaksija bez državne i partijske podrške, samo svojom snagom, gura tiraže od 80.000 primeraka i tako pokazuje neverovatnu snagu da se uhvati ukoštac sa zemaljskom Gutenbergovom galaksijom koja neumorno drvi o politici, estradi ili sportu. Galaksija na juriš probija taj začarani obruč kao jedini tiražni časopis koji se nije podao i prodao ovim temama tako da čitaoci imaju jedan jedini medij koji im podiže pogled s prizemnih stvari koje propadaju pred njihovim očima. Narod pomalo otvara oči, obrazuje se, drugačije gleda na ovaj svet, napaja se energijama misli o smislu i beskonačnosti, okreće glavu od ideoloških prozelita koji se, kao na haloven fešti, okupljaju na kongresima da bi prorokovali lažnu budućnost.
Partija je na Galaksiju gledala s jedva prikrivenim prezirom jer je, za Boga miloga, ona bila iznad samog kosmosa boreći se sa istorijskim problemima kao Don Kihot sa vetrenjačama. Ali svojom brojnošću, čitaoci Galaksije su jasno stavili do znanja da zaista postoji nebeski narod i da u tome leži spas od beskrajnih istorijskih recikliranja istih, jedva malo prerušenih niskih prevara. Uneti malo svetlosti u mrak, ima li boljeg cilja u bilo kojoj kulturi? A Galaksija je svedočila da u zemlji od dvadesetak miliona ljudi ima stotinak hiljada spremnih za svetlo što je više nego dovoljno da istorijska preraste u kosmičku civilizaciju. Kosmička civilizacija ne znači u tanjirima leteti ka obližnjim nebeskim telima da bi se tamo kopale rude. Time bi pohlepa samo dobila novi zamah, a beda čoveka postala još veća jer civilizacija je samo svest o kosmičkom redu i odbrana poretka u kome se analogno povezuju nebo i zemlja.
To je bila prava galaksija, svetao zrak u mraku praznih priča koje su se, kad je došlo vreme, rasprsle kao mehur od sapunice. Kosmos nije ni primetio da ih više nema i zato Galaksija i dalje sija jer sad shvatamo veličinu tog podviga koji je uspeo da okupi narod - a nije bio puka popularna kultura. Galaksija je privukla najbolji deo naroda, ali nije podilazila, jer sama ideja kosmosa, velikog poretka, ma kako bila izražena i iskazana, ne dopušta pad u praznoslovlje. Danas s potpunim uverenjem možemo da kažemo da je Galaksija bila poduhvat od nacionalnog značaja, veliki uzlet nacionalne kulture, najsnažnije sadejstvo duha i narodnog života. Posle pola veka, vreme je da shvatimo da postoji još nešto osim tradicionalne geocentrične kulture, jer i politika i lepa književnost i nauka su skoro jednako geocentrične, ako ne direktno a ono bar na inverzni vigovski način koji opsesivno projektuje sadašnjost u prošlost i budućnost. A galaktički narod je sit prolaznog i stalnog recikliranja istorijskog matriksa. Potrebno mu je da zaista shvati šta je ovo neshvatljivo kosmičko čudo u kome živimo. Galaksija se, svesna toga, upustila u traženje odgovora da bi u tome obuhvatila raspon od pravih naučnika do dece koja su je gutala i koja su u njoj našla mnogo bolji vid obrazovanja od zvaničnog školskog programa koji oktroišu ljudi koji nemaju nikakv osećaj za kosmos. Kada bi se u niže razrede osnovne škole uveo predmet kosmos, živeli bismo za kratko vreme u sasvim drugom, oslobođenom svetu. Galaksija je bila bitan deo tog oslobođenja i zaista je njen duh nadilazio sve drugo što se u tom vremenu masovno štampalo. Ona je uspela da poveže kosmičke teme sa svakodnevnim životom, da spoji nebo i zemlju, što je temelj i izvor svake kulture, i da odškrine zabravljena i zaboravljena vrata. Takva Galaksija je, jednom reči, buđenje mašte, renesansa skrivenih utopijskih energija i nada da je svetlo saznanja jače od ideologija tame i opsena.
Aleksandar Petrović, profesor Teorije kulture i civilizacije i Istorije nauke na Univerzitetu u Beogradu
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|