EVOLUCIJA
Nosorozi
Priča od više desetina miliona godina
Kao i mnogi drugi fosili, nosorozi su zanimljiva tema za istraživanja. Brojni nalazi pokazuju da je u prošlosti živeo veliki broj vrsta ovih sisara, od kojih neki po obliku i veličini tela nimalo ne liče na savremene. Veliki broj taksona se navodi u literaturi, najčešće u vidu spiskova vrsta ili rodova ili sa drugim nepotpunim podacima, što nije dovoljno za sagledavanje njihove starosti, evolucije i rasprostranjenja. Tokom 2020. započet je projekat o prikupljanju informacija o izumrlim nosorozima Starog sveta (Afrika, južna Azija i severna Evroazija). Ova svojevrsna baza podataka ima za cilj da obezbedi spisak svih neogenih i kvartarnih lokaliteta Starog sveta na kojima su nađeni fosili.
U svetu dinosaurusa koji su vladali tokom mezozoika nije bilo ni prostora ni uslova za životinje poput krupnih sisara. Kada se dogodilo poslednje veliko izumiranje, na granici između mezozojske i kenozojske ere, na Zemlji više nije bilo mnogih organizama. Globalna klima je postajala sve povoljnija pa je nastao neki drugi svet i zauzeo prazne ekološke niše. Došlo je vreme sisara, među kojima je bilo i srodnika savremenih nosoroga - najvećih kopnenih sisara koji su ikada hodali Zemljom.
Zubi Brachypotherium-brachypus |
Razmena faune
Pre granice kreda/paleogen, sisari su uglavnom bili predstavljeni malim životinjicama sličnim miševima. Tokom paleocensko-eocenskog perioda (pre oko 66 miliona godina do pre oko 34 miliona godina) došlo je do uspostavljanja svih glavnih loza sisara s placentom, koji i danas žive. Topla klima na početku perioda je bila naročito pogodna za razvoj gustih šumskih biljaka pa je otvorenih šuma i travnjaka postajalo sve više. Travnjaci su bili posebno važni jer su omogućili razvoj krupnih životinja koje pasu. Među njima su i preci današnjih nosoroga koji su se slobodno kretali po terenima Azije, Amerike i Evrope.
Zbog visokog nivoa mora tokom srednjeg i kasnog eocena, u Evropi koja je bila odvojena od drugih kontinenata, razvijala se endemska fauna. Evropa je bila arhipelag u toplom, tropskom moru, izolovana od Severne Amerike Atlantskim okeanom, a od Azije preko Turgajskog moreuza, koji je povezivao Severni ledeni okean sa Tetis morem. Nakon eocena, pad nivoa mora usled tadašnje glacijacije (pre oko 32 miliona godina), prouzrokovao je isušivanje moreuza Turgai, čime je uspostavljena kopnena veza sa Azijom. Tokom srednjeg burdigala (rani miocen), sudaranjem dve tektonske ploče formiran je kopneni most poznat kao Gomphotherium kopneni most, koji je povezivao ove dve kopnene mase i omogućio razmenu faune.
Nosorozi su, pre oko 35 do oko 20 miliona godina, bili veoma raznovrsna i brojna porodica najvećih kopnenih sisara na svim severnim kontinentima. Najstariji sisar sličan nosorogu bio je Hyrachius eximus, koji datira iz eocena Severne Amerike. Ova mala životinja je više ličila na rane tapire i konje i nije imala rog. Iako se smatralo da su nosorozi poreklom od srednjoeocenskih tapiroida, evolucija nosoroga je i dalje nejasna; postoje mišljenja da su se prvi oblici pojavili oko 4 miliona godina kasnije od prvih tapiroida iz ranog eocena.
Hyrachius eximus |
Vilica Ronzotherium-a |
Mali kao pas, veliki kao žirafa
Sa pojavom porodice Rhinocerotidae u kasnom eocenu, rogovi su postali najvažnija karakteristika u njhihovoj evolucionoj istoriji. Razvile su se sledeće porodice: Hiracodontidae (nosorozi koji trče), Aminodontidae (vodeni nosorozi) i Rhinocerotidae (preci današnjih nosoroga). Prema mišljenjima nekih istraživača, u posebnu porodicu Paracerathiidae (ranije Hyracodontidae) spadaju neki najstariji fosilni predstavnici kao što su Urtinotherium i džinovski oligocenski nosorog Paraceratherium.
Hiracodontidae, nosorozi koji su mogli da trče, bili su veličine od malih (poput današnjih pasa) do veličine konja, pa čak i žirafe. Hirakodontidi su cvetali od srednjeg eocena do ranog miocena. Druga porodica, Aminodontidae je bila uspešna širom Amerike i Evroazije, u kasnom eocenu i ranom oligocenu. Tokom oligocena broj vrsta se smanjio, pa je do srednjeg miocena preživela samo jedna vrsta nosoroga nalik nilskom konju zbog čega su dobili ime vodeni nosorozi. Porodica Rhinocerotidae se pojavila u kasnom eocenu u Evroaziji.
U Evropi je rod Ronzotherium prvi nosorog poznat na samom kraju eocena i ranog oligocena. Nekoliko vrsta pronađeno je u zapadnoj i istočnoj Evropi, dok su Protoceratherium i Menoceras najvažniji rodovi pronađeni u kasnom oligocenu i ranom miocenu. Menoceros je bio veličine svinje, samo mužjaci su imali rogove. U srednjem pliocenu, rod Stephanorhinus se prostirao po celoj Evropi, naseljavajući je tokom nekoliko migraciionih talasa iz Azije. Ovaj rod koji je neko vreme svrstavan u savremeni rod Dicerorhinus, nastanio se širom Evroazije sve dok nije nestao, pre oko 12.000 godina. Krajem srednjeg pleistocena i u kasnom pleistocenu, neke vrste Stephanorhinus-a su pronađene zajedno sa runastim nosorogom (Coelodonta antiquitatis).
Menoceras-skelet
Lobanja Lartetotherium-a |
Najveći sisar ikada
U Aziji su se nosorozi pojavili tokom oligocena. Njihova najpoznatija grupa je Indricotheres, koja je uključivala Paraceratherium, za koji se veruje da je najveći kopneni sisar koji je ikada postojao. Azija je postala polazna tačka za razvoj svih velikih sisara od miocena do kasnog pleistocena. Svi evropski nosorozi bili su povezani sa azijskim oblicima. Rodovi Brachypotherium i Chilotheridium su stigli u Afriku iz Azije tek u ranom miocenu. Oni su evoluirali u Africi do sledeće razmene sa Azijom, u kasnom miocenu. Runasti nosorog (Coelodonta antiquitatis) se pojavio u Kini, pre skoro milion godina. Prvi put je u Evropu stigao pre oko 600.000 godina (najstariji fosilni zapis nalazi se u Nemačkoj), a verovatno je ponovo ušao sa drugim migracijskim talasom pre oko 200.000 godina, zajedno sa runastim mamutom.
Većina džinovskih sisara je izumrla kada je klima postala sušna tokom oligocena, od pre oko 34 do pre oko 23 miliona godina. Početak miocena je obeležen kratkim zahlađenjem. Ovaj iznenadni klimatski događaj je izazvao značajne promene u evropskoj vegetaciji i razvoju biljnih zajednica bogatih vlaknima, na početku miocena. Postoji hipoteza da su perizodaktili svojom sposobnošću da se hrane sa više vlaknastog bilja uspeli da prevaziđu konkurenciju drugih velikih sisara biljojeda, posebno preživara.
Uporedjenje veličine tela Paraceratherium-a i savremenih nosoroga |
Tokom perioda od eocena do kvartara, tektonski događaji i paleoekološke promene uticale su na raznovrsnost i rasprostranjenost nosoroga koja je od kraja miocena sve više opadala. Brojne vrste su izumrle, a nosorozi više ne nastanjuju Evropu (od pre oko 12.000 godina), ni Ameriku (do pre oko četiri miliona godina). Kombinacija nestabilne klime i lova od strane tadašnjih ljudi dovela je do nestanka mnogih vrsta. Dok se to nije dogodilo, bili su vrlo česti u Evropi i Aziji, zajedno sa drugim ogromnim životinjama kao što su mamuti. S obzirom da su ovi predstavnici Rhinocerothidae, za razliku od starijih, bili manji I imali zdepasto telo sa relativno kratkim nogama, izgleda da ipak nisu bili tako dobro prilagođeni kretanju kroz duboki sneg, što je takođe moglo doprineti njihovom izumiranju.
Evolucija današnjih nosoroga
Danas u Africi i Aziji živi pet vrsta (beli, crni, veliki jednorogi, sumatranski i javanski), mada se zbog lova sve češće postavlja pitanje: da li na nekim mestim još uvek postoje? Smatra se da je sumatranski nosorog najstariji oblik. Pre 2-4 miliona godina je nastao veliki indijski nosorog, pre 2-5 miliona godina beli, pre 4-10 miliona godina crni i pre oko 15 miliona godina sumatranski. Sumatranski nosorog bio je blisko povezan sa runastim nosorogom, ali ne i sa drugim savremenim vrstama. Indijski i javanski nosorog su blisko povezani i čine noviju lozu azijskih nosoroga. Preci ranog indijskog i javanskog nosoroga razišli su se pre 2-4 miliona godina.
S obzirom da se rogovi nosoroga prodaju kao trofeji ili dekoracija, a najčešće se koriste kao prah u narodnoj medicini, lovljeni su skoro do istrebljenja. Prah se dodaje hrani ili čaju zbog verovanja da su rogovi nosoroga moćni afrodizijak ili lek za mamurluk, groznicu, reumu, giht i druga oboljenja. U 2012. godini je ubijeno 455 afričkih nosoroga, što je bilo znatno više nego u 2011. (448 ubijenih životinja), dok je 2010. ubijeno najmanje 333 životinje. Kako je ranije godišnje ubijano 12-14 nosoroga, lako se može proceniti da su za njih nastala teška vremena, zbog čega se preduzumaju odgovarajuće mere zaštite. Međunarodna fondacija za nosoroge finansira naučna istraživanja i borbu za očuvanje nosoroga u više zemalja. Rino centar se bavi prikupljanjem svih publikacija i održavanjem arhivskih podataka sa ciljem da se pomogne istraživanje i očuvanje nosoroga širom sveta.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|