ČUDO U DOLINI KRALJEVA
G. Tomljenović
Sto godina od otkrića Tutankamonove grobnice
Zlatna maska kralja Tuta
Krajem ove godine biće otvoren Veliki egipatski muzej, jedan od najvećih nacionalnih projekata modernog Egipta i najveći svetski muzej posvećen samo jednoj - drevnoj egipatskoj civilizaciji. Ovaj grandiozni kulturni objekat, građen pune dve decenije, trebalo je da primi prve posetioce u novembru 2021, ali je pandemija korona virusa poremetila te planove i učinila da otvaranje Muzeja bude odloženo za posebno značajnu, 2022. godinu; naime, ove godine, Egipat obeležava 100 godina od otkrića Tutankamonove grobnice.
Sa značajem i kompletnom postavkom muzeja svet će imati priliku da se upozna najverovatnije u novembru, ali je već sad poznato da će veliki deo izložbenog prostora biti posvećen jednom od najspektakularnijih otkrića u istoriji arheologije - predmetima pronađenim u grobnici rano preminulog egipatskog dečaka-vladara. Iako je faraon Tutankamon - staroegipatski kralj Tut - poživeo samo do svoje devetnaeste godine, i to nakon desetogodišnje vladavine koju je započeo kao devetogodišnjak, od drugih imena drevne egipatske istorije poznatiji je samo zahvaljujući njegovoj grobnici, koja je otkrivena gotovo netaknuta. Mesto na kome je počivao Tutankamon je jedina staroegipatska grobnica, u Dolini kraljeva nadomak Luksora, koja nije bila potpuno opljačkana pre nego što su arheolozi došli do nje. Zadivljenoj svetskoj publici pružila je uvid u blago sa kojim su drevni Egipćani sahranjivali svoje vladare, a stručnjacima je, između ostalog, omogućila da prouče i bolje razumeju specifičan proces mumifikacije tela preminulih. U grobnici za koju je procenjeno da je stara više od 3.000 godina, odnosno da datira iz 1324, a po nekim podacima 1327.godine p.n.e, pronađeno je oko 3.500 (do 5.000) dragocenih artefakata; neki od njih su kasnije izloženi ili se čuvaju u Egipatskom muzeju u centru Kaira, a uskoro će činiti izložbenu okosnicu i u Velikom egipatskom muzeju.
Tutankamon je, kako su arheolozi utvrdili, bio 11. kralj (faraon) Osamnaeste dinastije Egipta, koja se klasifikuje i kao prva dinastija Novog kraljevstva Egipta - doba u kome drevni Egipat doživljava vrhunac svoje moći. Pored Tutankamona koji je vladao od 1333. do 1324. (ili 1336. do 1327.) godine p.n.e, među najpoznatijim faraonima Osamnaeste dinastije su i dve žene, Hatšepsut i Nefertiti.
U rasponu od pola milenijuma, od 16. do 11. veka p.n.e, na zapadnoj obali reke Nil, preko puta Tebe (današnjeg Luksora), u Dolini kraljeva, sahranjeno je ukupno 63 vladara Novog kraljevstva Egipta (od Osamnaeste do Dvadesete dinastije starog Egipta). Iako je na Tutankamonovoj grobnici bilo znakova da je ona vrlo rano, i samo nakratko bila posećena i delimično opljačkana, njena lokacija je očigledno bila zaboravljena sve do vremena 20. dinastije (1190. do 1075 p.n.e.), kad su zanatlije koji su radili na obližnjoj grobnici Ramzesa VI nad njenim ulazom izgradile zaštitnu kamenu nadstrešnicu. Potom ostaje skrivena i netaknuta sve do 20. veka, uprkos tome što je Dolina kraljeva i decenijama ranije u fokusu arheoloških istraživanja, tokom kojih su otkrivene brojne grobnice, po veličini varirajući od jedne jednostavne grobne jame do velike grobnice sa više od 120 odaja. Sve one su, međutim, uglavnom već bile davno opljačkane, svojim ostacima ipak svedočeći o moći i raskošnom životu faraona.
Poslednja šansa
Do najvećeg otkrića u egipatskoj Dolini kraljeva došao je engleski arheolog Hauard Karter, detaljno pretražujući ovo područje tokom 1922. godine. Tada već iskusan 48-godišnji stručnjak za arheologiju, Karter se još u 17. godini života pridružio britanskim arheolozima u Egiptu, kao crtač, da bi kasnije radio i kao generalni inspektor u Departmanu egipatskih antikviteta. Nadgledajući arheološka iskopavanja u Dolini kraljeva i tokom 1902. godine, otkrio je grobnice kraljice Hatšepsut i kralja Tutmosa IV.
Nekoliko godina kasnije, Kartera angažuje britanski amater-egiptolog i kolekcionar antikviteta, Peti grof od Karnarvona, koji shvata da mu je potrebna pomoć stručnjaka, te odlučuje da finansira sva dalja Karterova istraživanja u Dolini kraljeva. Prvi svetski rat zamalo je zaustavio njihov rad, ali oni ipak godinama istrajavaju. Između ostalog, Karter nailazi na nekoliko pogrebnih predmeta sa imenom Tutankamona, koji nedvosmisleno ukazuju da je tu negde i grob kralja Tuta. Karnarvon, međutim, posle niza godina gubi strpljenje i želi da prekine potragu te Karter mora da ga ubeđuje da pristane na još jednu sezonu iskopavanja. Koristeći poslednju šansu koju je dobio od svog saradnika i finansijera, Karter 1. novembra 1922. godine nastavlja sa sistematskim pretraživanjem terena u Dolini kraljeva.
U podnožju grobnice Ramzesa VI pomaljaju se nove kolibe radnika koji su gradili počivališta za faraone pa Karter i njegov tim počinju da kopaju tlo ispod njih. Za samo par dana grozničavog rada, nakon što su naišli na stepenik uklesan u steni, 4. novembra otkrivaju još 11 stepenika koji vode u nepoznatu grobnicu. Sa velikim uzbuđenjem, Karter beleži u svoj dnevnik: „Sudeći po izgledu, svakako je reč o grobnici iz Osamnaeste dinastije. Da li je tu sahranjen samo neki plemić, ili je ovo možda grobnica za kojom tragam tolike godine?"
Još ne znajući o čemu je reč, Karter pravi pauzu kako bi o uzbudljivom otkriću obavestio grofa Karnarvona i sačekao njegov dolazak iz Engleske. Iskopavanje se nastavlja 23. novembra, otkrivanjem svih 16 stepenika, kao i zapečaćenih vrata, u čijem dnu je bilo ispisano Tutankamonovo ime. Istovremeno, otkriveno je i da su vrata bila provaljena, verovatno od strane pljačkaša, ali i ponovo zapečaćena, što je davalo nadu da grobnica možda nije sasvim ispražnjena.
Odsjaji zlata
Tokom iskopavanja, sve se uredno fotografiše i beleži. Iza uklonjenih prvih vrata pomalja se kratak hodnik, ispunjen krhotinama krečnjaka, sa tragovima koji ukazuju da je grobnica bila čak dva puta nasilno otvarana, ali još u antičko doba. Na kraju hodnika su druga, gotovo identična vrata, opet sa tragovima provale, ali takođe ponovo zapečaćena, što nije bio slučaj u drugim opljačkanim grobnicama. Uzbuđenje istraživača je sve veće: možda će na mestu koje su pljačkaši očigledno posećivali samo nakratko i bez mnogo uspeha, ipak zateći nešto više nego u drugim grobnicama u Dolini kraljeva?
U dnevniku koji je kasnije objavljen, u popodnevnim satima 26. novembra, Karter beleži dramatičnost tih trenutaka: „Drhtavim rukama napravio sam mali otvor u gornjem levom uglu (vrata). Mrak i prazan prostor, dokle god je gvozdena šipka za ispitivanje mogla da dopre, pokazivali su da je ono što je iza vrata prazno, a ne ispunjeno kao hodnik koji smo upravo raščistili. Plamenom sveće sam prvo ispitao vreli vazduh koji je prodirao iz odaje, zbog mogućih štetnih gasova, a zatim sam malo proširio otvor i sveću ubacio unutra. Lord Karnarvon i saradnici su u velikom uzbuđenju stajali kraj mene, kao da čekaju da čuju nekakvu presudu. Najpre nisam mogao ništa da vidim, dok je vreli vazduh izazivao treperenje plamena sveće; ali, kako su mi se oči privikavale, detalji unutrašnjosti su polako izranjali iz magle - čudne životinje, statue i zlato, svuda odsjaji zlata. U tom trenutku, koji se ostalima činio kao večnost, a dok sam ja bio nem od zaprepašćenja, lord Karnarvon je zabrinuto upitao: 'Vidite li nešto'? Sve što sam mogao da izgovorim, bilo je: 'Da, vidim divne stvari'."
Narednog jutra, nakon što je svaki sledeći arheološki korak fotografisan i dokumentovan, istraživači su ušli u Predvorje grobnice. Zid naspram ulaza bio je gotovo do plafona zatrpan predmetima za domaćinstvo, namenjenim Tutankamonovom putovanju u večni život: komadima nameštaja, mahom optočenim zlatom, kutijama, stolicama, kaučima... Na desnom zidu stajale su dve statue kralja u prirodnoj veličini, okrenute jedna prema drugoj kao da štite zapečaćeni ulaz između njih, a na levoj strani ležala je gomila delova nekoliko rastavljenih dvokolica. Iza kauča na naspramnom zidu, otkriven je ulaz u prostoriju koju su istraživači nazvali Dodatnom (Aneks), i u kojoj je vladao nered. I taj ulaz je bio provaljen, ali nije ponovo zapečaćen, te je Karter izneo teoriju da su zvaničnici drevnog Egipta, nakon pljačke grobnice, pokušali da urede Predvorje, ali ne i Aneks. O tome, Karter piše: „Otkriće ove druge, pretrpane odaje, donekle nas je otreznilo. Posle početnog uzbuđenja koje nam nije dozvoljavalo da trezveno mislimo, sad smo po prvi put počeli da shvatamo kakav je zadatak, i kakva odgovornost pred nama (…) Ovo nije bio običan nalaz, koji se rešava u jednoj sezoni iskopavanja, niti je postojao presedan koji bi nam pokazao kako da se nosimo sa svim tim. Sve je, naprotiv, zbunjujuće, i u ovom trenutku nam se čini kao da ima više toga da se uradi nego što to bilo koja ljudska organizacija može da postigne."
Pre nego što je moglo da se nastavi istraživanjem, otvaranjem ulaza u sledeću odaju (između dve statue u Predvorju) trebalo je ukloniti predmete zatečene u Predvorju, uz što manji rizik da budu oštećeni prašinom ili kretanjem ljudi. Dokumentovanje i očuvanje svakog predmeta bio je bitan zadatak; mnogi predmeti bili su u vrlo delikatnom stanju, kao što su jedne sandale sa perlama u kojima se konac već bio raspao ali su perle još stajale na mestu… Karter je shvatio da je ovaj projekat prevelik za njega samog pa je zatražio i dobio pomoć velikog broja stručnjaka. Pritom je jednu obližnju grobnicu pretvorio u konzervatorsku laboratoriju, fotografski studio i stolarsku radionicu za izradu kutija za pakovanje predmeta, a druga grobnica u blizini Tutankamonove služila je kao mračna komora. Posle konzervacije i dokumentovanja, artefakti su pažljivo pakovani u sanduke i železnicom transportvani u Kairo. Bilo je potrebno sedam nedelja da se Predvorje isprazni i, 17. februara 1923, Karter i njegov tim počinju da demontiraju zapečaćena vrata između dveju statua.
Dva veka egiptologije
Žan Fransoa Šampolion |
Egipat ove godine obeležava ne samo stogodišnjicu od otkrića Tutankamonove grobnice već i dva veka od začetka egiptologije: 200 godina od kako je 1822. godine konačno dešifrovano staroegipatsko hijeroglifsko pismo.
Hijeroglifi su drevno egipatsko (slikovno) pismo čija je upotreba zamrla u 4. veku n.e. Ono je veoma dugo bilo misterija za zapadnu civilizaciju, koja nije uspevala da pronikne u njegovo značenje uprkos pokušajima brojnih naučnika da dešifruju složen sistem zapravo nekoliko vrsta pisama (alfabetskog, silabičkog, ideografskog i determinativnog).
Do prvih pomaka na tom planu došlo je nakon otkrića Kamena iz Rozete, 1799. godine, granitne ploče na kojoj je 196. godine p.n.e. bio ispisan/uklesan jedan dekret egipatskog vladara Ptolomeja V. Dekret je bio zapisan na tri načina: hijeroglifima, demotikom (pojednostavljenim hijeroglifskim pismom) i na starogrčkim pa su, zahvaljujući poređenju zajedničkih elemenata i “paralelnom” čitanju ovih pisama, prevodioci konačno započeli sa dešifrovanjem hijeroglifa. Najuspešniji među njima bio je francuski lingvista Žan Fransoa Šampolion, koji je u analizi hijeroglifa koristio i svoje poznavanje koptskog jezika. Oslanjajući se i na dugogodišnji rad i otkrića svojih prethodnika, engleskog matematičara Tomasa Janga i druge, Šampolion je 1822. godine u potpunosti dešifrovao hijeroglife, učinivši time i prve korake u razvoju nove naučne discipline - egiptologije. |
Tri milenijuma mumije
Unutrašnjost Pogrebne odaje, u kojoj je smešten Tutankamonov sarkofag, bila je gotovo u potpunosti ispunjena velikim svetilištem od pozlaćenog drveta, sa intarzijama od plavog porculana. Za razliku od ostatka grobnice sa neoslikanim zidovima (od grubo klesane stene), u Pogrebnoj odaji su zidovi bili omalterisani, obojeni u žuto i oslikani prikazima Tutankamona u zagrobnom svetu - ritualnog „otvaranja usta“ kojim se pokojnik oživljava, sunčeve barke kojom plovi u zagrobni svet i Tutankamonove duše (Ka) u prisustvu vrhovnog božanstva Ozirisa. Na tlu oko svetilišta bili su brojni predmeti, uključujući i magična vesla, koja kraljevu sunčevu barku treba da prevezu preko voda Donjeg sveta. Rastavljanjem svetilišta utvrđeno je da ih ima četiri, jedno u drugom. Svako je težilo po pola tone. Po otvaranju četvrtog svetilišta, pojavio se kraljev sarkofag, izrađen od bloka kvarcita. Istraživači su tek godinu i po dana kasnije bili spremni za otvaranje sarkofaga, netaknutog više od 3000 godina, budući da je prethodno trebalo konzervirati veliki broj drugih predmeta. Kad je poklopac sarkofaga konačno podignut, otkrio je pozlaćeni drveni kovčeg ljudskog oblika, dužine oko 2,5 m. Kraljevo mumificirano telo ležalo je unutar tri kovčega: unutrašnjeg, od čistog zlata, i dva spoljašnja, sačinjena od drveta optočenog zlatom. Uz više od stotinu komada nakita i amajlija pored i na telu, Tutankamonova glava i poprsje bili su prekriveni veličanstvenom zlatnom posmrtnom maskom, jednim od najpoznatijih primera visokih tehničkih i umetničkih dometa drevnih Egipćana. Simbolički, vernim prikazom faraonovih crta lica, zlatna maska je trebalo da omogući njegovoj duši da ga prepozna i da se vrati u njegovo mumificirano telo, kako bi vaskrsao i u njemu nastavio svoj večni život.
Iz Pogrebne odaje, jedan prolaz je vodio direktno u Riznicu, prostoriju u kojoj je, kao najupečatljiviji predmet, pronađeno veliko pozlaćeno svetilište. Hauard Karter je opisao i taj prizor: „Nasuprot vratima, na drugoj strani, stajao je najlepši spomenik koji sam ikad video - tako čaroban da sam ostao bez daha od čuđenja i divljenja. Njegov centralni deo sastojao se od velikog sanduka u obliku svetilišta, potpuno prekrivenog zlatom, nad kojim je venac od svetih kobri. Uokolo su stajale statue četiri boginje, čuvarke mrtvih - graciozne figure sa zaštitinički raširenim rukama, tako prirodnog izgleda da su bile kao žive, i sa tako sažaljivim i saosećajnim izrazima na licima da je bilo gotovo svetogrđe gledati u njih."
Unutar pozlaćenog svetilišta pronađen je sanduk sa kanopom, napravljen od bloka poludragog kamena kalcita. Uobičajeno za drevni egipatski običaj mumificiranja faraona, kanopa je sadržala četiri posude (s poklopcima u obliku ženskih glava) u kojima su se nalazili faraonovi balzamovani organi: jetra, pluća, želudac i creva. U Riznici su otkrivena dva mala kovčega, pronađena u jednostavnoj neukrašenoj drvenoj kutiji, sa mumijama dva prevremeno rođena fetusa te se pretpostavlja da su to bila Tutankamonova deca.
Ko je bio Tutankamon?
Genetsko testiranje je potvrdilo da je kralj Tut bio unuk velikog faraona Amenhotepa III, i gotovo sigurno sin Ehnatona, kontroverzne ličnosti u istoriji Osamnaeste dinastije egipatskog Novog kraljevstva (oko 1550-1295. p.n.e). Ehnaton je promenio vekovima star egipatski verski sistem u korist obožavanja jednog božanstva, boga sunca Atona, i versku prestonicu Egipta preselio je iz Tebe u Amarnu. Nakon Ehnatonove smrti, presto je preuzeo devetogodišnji princ, tada nazvan Tutankaton. On je preokrenuo Ehnatonove reforme, oživljavajući obožavanje boga Amona i vrativši Tebu kao verski centar, te je i svoje ime izmenio tako da potvrdi kraljevsku odanost bogu Amonu, u Tut-ank-Amon. Pod patronatom svojih moćnih odraslih savetnika Horemheboma i Aja, kasnije takođe faraona, radio je na obnavljanju statusa Egipta u regionu.
Autopsijom Tutankamonove mumije, utvrđeno je da je kralj Tut bio visok između 160 i 170 cm i da je umro sa oko 18 navršenih godina. O uzroku smrti naučnici i dalje ne mogu da se usaglase. Neki smatraju da je ubijen, možda čak i rukom svog savetnika Aja, pretendenta na staroegipatski presto, dok drugi veruju da je podlegao povredi noge koju je zadobio u padu sa dvokolice. Postoji i teorija da je Tutankamon umro od malarije. |
Neprolazna svetska slava
Otkriće Tutankamonove grobnice postalo je svetska senzacija. Ne samo što su se u Dolinu kraljeva sjatili mnogobrojni turisti i novinari - gotovo opsesivno praćenje daljih arheoloških radova zahtevalo je da se svakodnevno izveštava o svakoj novoj dragocenosti iznetoj iz Tutankamonove grobnice – već je nepovratno uticalo i na trendove u kulturi i drugim oblastima života, pre svega na modna kretanja i na arhitekturu.
Egiptomanija, koja je zavladala maltene za samo nekoliko dana nakon što je otkriće bilo obelodanjeno, nije jenjavala ni u narednih deset godina. Toliko je bilo potrebno da stručni tim arheologa obradi sve nalaze u Tutankamonovoj grobnici. Od 1923. do 1933. godine, Hauard Karter je nadgledao uklanjanje, obradu i dokumentovanje svih predmeta pronađenih u Tutankamonovoj grobnici, koji su konzervirani i smeštani u Egipatski muzej. Nakon što je završio konzervatorske radove, Karter je 1932. godine započeo da piše šestotomno delo„Izveštaj o grobnici Tut 'ank Amun”; ne završivši ga, preminuo je u svom domu u Kensingtonu, u Londonu, 2. marta 1939. godine.
Tutankamonova grobnica i u njoj pronađeno blago i danas su jedan od simbola Egipta, a njeno otkriće i dalje se smatra jednom od najvećih arheoloških senzacija. Štaviše, nekoliko decenija kasnije, tokom 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, artefakti iz grobnice kralja Tuta obišli su svet u nekoliko muzejskih misija, uključujući i svetsku izložbu koja je trajala od 1972. do 1979. Samo u SAD, izložbu zlatne pogrebne maske kralja Tuta i 50 drugih dragocenih predmeta iz njegove grobnice, u sedam američkih gradova pogledalo je više od osam miliona posetilaca. Takođe, Tutankamonova grobnica je, od strane UNESCO, 1979. godine stavljena na listu Svetske kulturne baštine, zajedno sa kompletnom Tebanskom nekropolom, što je zvaničan naziv lokaliteta u čijem središtu je Dolina kraljeva.
Danas, najosetljiviji artefakti Tutankamonove grobnice više ne napuštaju Egipat, dok balzamovano telo kralja Tuta ponovo počiva u grobnici KV62, u Dolini kraljeva. Umesto u izvornim, slojevito postavljenim kovčezima, Tutankamonova mumija danas je izložena u staklenom “kovčegu” sa kontrolisanom klimom. Njegova zlatna maska nalazi se u Egipatskom muzeju u Kairu, i sa kompletnom Tutankamonovom kolekcijom će se do kraja godine preseliti u Veliki egipatski muzej.
G. Tomljenović
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
